"Нападају ме на улици јер сам геј"

"Ми никоме не ускраћујемо права, а полиција на Паради неће бити ту због нас, него због хулигана"

Александар је до своје 19. године живео у Лесковцу, где је често трпео шиканирања.

- У Београду ретко коме морам да се декларишем и правдам, а Лесковац је мањи град, па су често умели да ми добаце нешто, али ме нису дирали - прича Александар С., који је, срећом, окружен људима којима његова сексуална оријентација не представља информацију која је „претерано битна“.

Овај младић је дуго веровао да је провоцирање околине везано за његово облачење, али је непријатности доживљавао и када је био обучен као сваки други младић на улици.

- Једном приликом су ми два клинца гурала ногом седиште у превозу. Питао сам их у чему је проблем и објаснио им да за такво понашање могу да сносе озбиљне последице. Временом сам научио да се за своја права борим - каже Александар.

Његови родитељи су јавно декларисање дочекали без бурнијих реакција.

- Није што су моји, али предивни су. Моја породица је помало другачија, па је тако, после првобитног шока, чак и бака прихватила ову чињеницу. Највише подршке имам од њих, а када је породица уз вас, све је много лакше - прича Александар.

Објашњава да је непријатност доживео и у Кнез Михаиловој улици, док се шетао са другарицом.

Тада им је пришла група младића, запиткујући га о његовој сексуалности. Како нису желели да се помере, Александар и његова другарица су их упозорили да ће позвати полицију.

- Бити геј у Србији је ризично, јер, нажалост, можеш да доживиш непријатност и на улици и у превозу. Људи никако да схвате да их геј популација ничим не може угрозити - каже Александар, који подржава одржавање Параде поноса, јер је то један дан у години када могу да скрену пажњу на своје постојање.

Како каже, полиција тог дана није ту због њих, већ због грађана који желе да их повреде.

- Највише ми смета дискриминација по којој ја немам право да легализујем своју заједницу. Држање за руку је најмањи проблем - каже Александар.