Ćirilica može nestati do 2050. godine

Ono što je za neke Guča naspram Egzita, levica naspram desnice, folkeri prema rokerima, jednom delu naših građana je i ćirilica u odnosu na latinicu. U Srbiji čak postoje stereotipi o tome da pismo kojim pišeš predstavlja neoborivi dokaz tvog karaktera. Ako pišeš ćirilicom – nisi kul i nisi kosmopolita. A mora da si i protiv ulaska Srbije u EU i da prezireš NATO i NVO.

Podela na „ćirilični” i „latinični” deo građanstva je u stvari podela na „prvu” i „drugu Srbiju”. Oni koji ovih dana uspaničeno izveštavaju o akciji koju su pokrenule „Politika” i „Večernje novosti”, a koja se tiče dodatnih olakšica za štampu koja „piše” ćirilicom, zaključuju da je reč o diskriminaciji i ističu da su oba pisma ravnopravna. Međutim, zaboravljaju ili možda ne vide da je jedno pismo ipak ugroženo. A kad je reč o ugroženima, sve vlade sveta ulažu dodatni napor da se takve vrste sačuvaju.

U prilog tezi da je ćirilica u defanzivi govori istraživanje udruženja „Ćirilica”, koje kaže da je ovo pismo u javnom prostoru prisutno manje od deset odsto. U prevodu, imena firmi, kafića, butika, restorana u 90 odsto slučajeva ispisana su latinicom.

Vasilije Kleftakis u svom radu „Zatiranje srpske ćirilice – plan ili slučaj”, analizirajući sve veće prisustvo latinice, prognozira da će naše službeno pismo potpuno nestati oko 2050. godine. Do ovog rezultata Kleftakis je došao jednostavnim poređenjem – u odnosu na 1946. godinu, procenat ćiriličnih novina i časopisa u 2011. smanjio se više nego dvostruko – sa blizu 73 odsto, pao je na 30 procenata.

– Da je kojim slučajem neko zaspao 1916, a probudio se ove godine i pogledao natpise oko sebe pomislio bi da smo i dalje pod Austrougarskom. Ćirilica se polako topi. Recimo, pisci sve češće svoje knjige štampaju na latinici i one se, s obzirom na činjenicu da je reč o zvaničnom pismu Republike Hrvatske, svrstavaju u deo hrvatske kulturne baštine. Dakle, po standardu Uneska postajemo potkultura naših suseda. I zamislite koliki je to udar za Srbe koji žive u Vukovaru i bore se za dvojezičnost – kaže za „Politiku“ Miodrag Kojić, zamenik predsednik udruženja „Ćirilica“.

Naš sagovornik negoduje što pojedinci opstanak ćirilice politizuju i na nju gledaju kao na nepoželjni prtljag na putu u evropsku zajednicu. Kao demanti ovakvih stavova, Kojić navodi primer Bugarske koja je na ćirilici postala deo Evropske unije i to pismo utkala čak i u fine niti evra. Naime, na novčanici je bugarskom ćirilicom napisano – evro!

– Da li se mi stidimo našeg pisma i plašimo da priznamo ko smo? Ako je u nacističkoj Nemačkoj očni lekar Veber mogao da doktorira na temu „Azbuke sveta“ i zaključi da je srpska ćirilica najpodesnije pismo i da najmanje zamara oči, zbog čega je se mi danas odričemo? – pita se Kojić uz opasku da su nacionalne institucije, a pre svega Srpska akademija nauka i umetnosti, te koje bi morale da stanu u odbranu svog pisma.

Trend potiskivanja ćirilice vidljiv je i kada je reč o knjigama. Procenat onih štampanih na ćirilici 1946. je bio skoro 85 odsto, a 2011. tek 46,3 odsto. Nesumnjivo je da se izdavači radije odlučuju da ćirilicu zamene za latinicu.

Dr Vuk Vukićević, generalni sekretar Udruženja izdavača i knjižara, upravo smatra da je jedan od razloga zbog koji se izdavači odlučuju za latinicu taj što knjigu objavljenu na tom pismu mogu da prodaju i izvan granica Srbije.

– Štampanje knjige na ćirilici ipak ograničava njenu prodaju. Recimo, naša iskustva sa sajma knjiga u Zagrebu pokazuju da tamošnje mlađe generacije ne znaju da čitaju to pismo. Takođe, u Bosni i Hercegovini je lakše prodati latiničnu knjigu. Mišljenja sam da je latinica favorizovana iz finansijskih razloga, tj. zato što je poznaju kako čitaoci iz Srbije, tako i oni u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini – kaže Vukićević.

Kritičarima akcije našeg lista i „Večernjih novosti” naročito je zasmetalo pominjanje da je štampanje na ćirilici skuplje od onog na latinici, kako zbog softverskih troškova, tako i zbog toga što azbuka zauzima 20 odsto više prostora od abecede.

I ne samo to. Ako neko poželi da pošalje ćirilični SMS platiće troduplo više, nego da je kucao na latinici. Mobilni operateri pravdaju to objašnjenjem da je reč o „nestandardnom pismu”, iako Ustav kaže upravo suprotno. Zbog takvog tretmana mobilnih operatera prema našem pismu ćirilične poruke su retka pojava i uglavnom se mogu videti samo dva puta godišnje – za Božić i Uskrs.

Jedan od retkih koji i običnim danima drži do ćirilice u porukama jeste ministar kulture Ivan Tasovac. I najstrastveniji obožavaoci latinice ovde bi morali da se slože da uz nestandardni imidž ovog člana vlade zaista najbolje paše i nestandardni SMS.

politika.srb