I sa 75 godina, barataju fejsom, skajpom, android telefonom

"Iako sam do penzionisanja bila neprekidno učila, to nije bilo dovoljno jer život svakodnevno donosi novine. Kompjuter za mene nije bio novina, mnogo mi je pomagao sin, inženjer elektronike, ali želim da radim samostalno, bez njegove pomoći, onda kad meni treba i kad ja to želim, a ne onda kad ona ima višak vremena. U ovoj oblasti se baš kao i u medicini stalno dešavaju promene, stigli su android telefoni, to nisam imala prilike da savladam dok sam bila radno aktivna i ovo je odlična prilika da dopunim svoje znanje, naučim nešto novo i živim u duho vremena." zadovoljno komentariše prof. dr Ružica Milićević, Nišlijama poznati hirurg i profesor Medicinskog fakulteta u penziji.

"Još 1989. godine završio sam prvi kurs za rad na računarima, ali ova oblast je od tada snažno napredovala. Pojavio se internet, Tviter, lajkovanje. Ono što sam znao i znam nije više aktuelno. Neprijatno mi je od sedmogodišnje unike koja spretno rukuje android telefonom, a ja sam nekad upravljao supersoničnim avionom." kaže general vazduhoplovstva u penziji Svetozar Carević, najstariji polaznik Digitalne radionice u Nišu. Sa svojih 78 godina kaže da je pročitao da roditelji koji ne uče od svoje dece brzo posenile.

"Bez obzira na godine i dalje imam široka interesovanja i ne želim da zaostajem za mladima", dodaje Carević.

U NVO Organizacija za međugeneracijsku saradnju 35 plus koja je sa niškim Pokretom trećeg doba organizovala Digiralnu radionicu za starije kažu da među polaznicima ima i onih koji su zašli u devetu deceniju života. Prve dve radionice održane su u Beogradu, još dve su završene u petak u Nišu, a do kraja godine jedna će biti održana u Kovinu.

"Cilj nam je da ovim radionicama utičemo na smanjenje međugeneracijskog jaza, da stariji uđu u svet mladih i tako ih bolje razumeju, da im omogućimo da dok god mogu rade na sebi i svom usavršavanju, da ih izvedemo iz samoće i izolacije i navedemo da utiču na svoje vršnjake kako bi bili informaciono pismeniji." kaže Dalibor Stojanović iz Organizacije za međugeneracijsku saradnju iz Beograda.

Naravno da se može živeti i bez kompjutera, ali to je sve teže. Mnogi stariji imaju decu sa kojom mogu da se vide i razgovaraju putem skajpa, da pronađu zaboravljene prijatelje iz detinjstva putem fejsbuka. Mi im kroz ove radionice pre svega razbijamo strah od kompjutera kao čuda tehnike. Početnici kreću na uključivanjem kompjutera, oni napredniji lajkuju, postavljaju i šalju slike ili video zapise, razna dokumenta. Praktično svako ide onoliko daleko koliko može i onoliko dugo koliko to želi, a mi smo tu da im poklonimo svu potrebnu pažnju i objašanjenja na najjednostavniji način, dodaje Stojanović.

Među polaznicima koji su juče dobili sertifikate o uspešno završenim radionicama ima penzionisanih administrativih radnika, opštisnkih službenika, lekara, pilota, pronalazača. U vreme njihovog radnog veka mnogi nisu imali prilike ni da vide šta je to kompjuter, neki su od njega bežali u strahu da nikada neće moći da savladaju sve dugmiće, ikonice, tač-skrinove i šta sve ne. Jedno je sigurno, interesovanje starijih od 60 da uče postoji, pa i kad je reč o savremenim tehnologijama. Ako ni zbog čega drugog a ono da otvore svoj fejs-buk nalog i postanu prijatelji sa svojim unucima.