Siromaštvo i ponos

Kada je izgubio posao, četrdesetogodišnji Živan Kocić vratio se iz grada u roditeljsku kuću u tom selu, ali, zapravo, nema gde da živi. Iako teško živi, ne traži ničiju pomoć.

Kuća, sagrađena tridesetih godina prošlog veka, više nema stepenice, i da bi ušao u nju, Živan koristi merdevine. Više gladan nego sit, nema struju, vodu, i sve ono što bi mu bilo potrebno za život.

"Radimo kada ima posla. Kada nema onda sedimo, preživljavamo, najbinije je da ima ono najosnovnije da preživimo", kaže Živan.

Do Živana često navrati Zorica Stojanović, kojoj on, kao i drugim meštanima Rusne, često pomaže u seoskim poslovima.

"Osećam neku potrebu da se tom dečku pomogne, bilo kako,  jer znam njegovu situaciju od ranije, kako se muči i pati", kaže ona.

"Ko ima plati mu, ko nema, isto tako, pojede, popije, to je ipak selo. Ne možeš od nikog ništa da očekuješ, jer nemaju ljudi", kaže Gorica Jović iz sela Rusna.

U Centru za socijalni rad u Doljevcu kažu da, imaju zakonsku obavezu da pomognu Živanu. Pošto se nedavno doselio, potrebno je samo da ga neko prijavi, i uz odgovarajuću dokumentaciju, može da dobije novčano socijalnu pomoć.

Direktor Centra za socijalni rad u Doljevcu Sava Stevanović kaže da je oko sedam i po hiljada pomoć za pojedinca uz odbitak neke propuštene zarade.

"Smatra se da ta radno sposobna lica mogu u toku meseca jedan dan da rade i da zarade nešto za sebe", kaže on.

Živan nikada nije tražio pomoć. Ne žali se što nema posao, ali ima nešto što bi ga učinilo srećnim i zadovoljnim. On kaže da bi voleo da ima krov nad glavom.