Ноћна мора за инвеститоре: Прописе мењамо на две године

Када је реч о обновљивим изворима енергије Србија се појавила на мапи озбиљних инвеститора 2008. када је направљена Студија изводљивости пројеката ОИЕ. Тада је предложено да за енергију добијену из ветра подстицајна цена од 11,5 евро центи по киловат часу. То је додатно подстакло интересовање улагача. Међутим, Влада тек са читавом годином закашњења, у новембру 2009. доноси Уредбу у којој смањује предложену откупну цену са 11,5 на 9,5 евро центи. У том тренутку, већина од оних инвеститора који нису отишли из Србије у тих годину дана чекања - одлази    .

Онима који су ипак остали, било је важно и усвајање Уредбе о коришћењу пољопривредног земљишта у непољопривредне сврхе. Иако је Закон о пољопривредном земљишту донет 2009, пратећа уредба није ни до данас. У Министарству пољопривреде кажу да у закону нема рока за усвајање подзаконских аката тако да се са уредбом “не касни”. Други важан закон – о планирању и изградњи донет је 2009., измењен 2011. а нови се очекује у овој години.

Трећи битан закон, Закон о енергетици, мењао се чак и бржом динамиком.  Уз велики труд да се у њега први пут укључи област ОИЕ, усвојен је у јулу 2011. На подзаконске акте се чекало 16 месеци иако је рок за доношење био четири месеца. Последњег дана 2012. Закон о енергетици је измењен по хитној процедури  и тада је рок за изградњу ветропаркова смањен са три на две године. Инвеститори који су најавили да су спремни да у ветропаркове уложе између 700 милиона и милијарду евра нису били консултовани да ли је уопште могуће изградити, прикључити, тестирати, добити употребну дозволу и енергетску лиценцу за једну електрану од, на пример, 150 мегавата за две године. У децембру 2013. године објављен је нацрт новог Закона о енергетици и јавна расправа се завршила 1. фебруара, али ће и он сачекати крај избора.

- Неспорно је да Србија има нестабилан и непредвидљив законодавни оквир, неспорно је да се 69 одсто закона доноси по хитним процедурама без јавних расправа, неспорно је какав проблем ствара кашњење у усвајању подзаконских аката које у просеку износи 823 дана. Међутим, сасвим је сигурно да Влада може, са мало воље и труда, да направи велики преокрет – каже Ана Брнабић, потпредседник УО НАЛЕД и директор Continental Wind Serbia.

Према њеним речима, укључивањем удружења инвеститора у радне групе и консултацијама са њима постигло би се много. Закони би били применљивији и ређе би се мењали, инвеститори би добили оно што им највише треба – стабилност и предвидљивост, а Србија више инвеститора. Самим тим, ризик инвестирања у Србију би се смањивао, цена новца (кредита) била би мања, држава не би морала да издваја новац из буџета за субвенције, а реализованих инвестиција би било више.