Осврт: У сусрет изборима II

Можда не зна овог тренутка, али знаће кад за то дође време. Хоћу рећи да само он може да одлучи да ли ће бити расписани парламентарни избори. У невреме, пошто редовни следују тек у пролеће 2020. Па, зашто би онда били расписивани неки превремени, када то много кошта и потпуно је непотребно? Е, то је већ друго питање. Нама у Србији много добро иде. Расте стандард, производња, извоз, страни туристи долазе... Не само они што скокну на дан - два да се проведу и спрдају с нама и нашом државом. То су они „туристи“ из Словеније, Хрватске, Бугарске, понеки Немац. Такви долазе због „лудог провода“ и за њих ниских цена. Или да послушају уживо песму „Лили Марлен“, јер то у Немачкој није могуће. А нас су Немци много задужили у свим ратовима, тако да у Србији ова незванична нацистичка химна може слободно да се пева. И ако неки Србин протестује због извођења те песме, такав човек бива истеран с посла!

Но, вратимо се ми нашим изборима. Председничким, за сада. Председнички избори још званично нису ни расписани, а већ се појавило мноштво председничких кандидата. Једино владајућа коалиција нема још увек свог кандидата. Или, можда има? Садашњи председник државе Србије сам се кандидовао и нормално очекивао подршку коалиције, и пре свега своје партије. А председникова партија је најјача партија у Србији. Али, оно али што девојци срећу квари, ни по питању председничког кандидата владајуће странке председнику није донело превише радости. Таман председник као данас објавио своју кандидатуру, кад сутрадан неко старији одлучио да ће се о председничком кандидату коалиција изјаснити на Сретење. Сретење је велики празник у Србији. На сретење је Карађорђе подигао Први српски устанак. На сретење срећу се зима и лето, па ће се срести, ваљда, и могући противкандидати председнику Николићу?

Врло је битно ко ће представљати владајућу коалицију. Ако победи неко са стране, представник опозиције или неки слободни стрелац, постоји опасност да се угрози све ово што данас имамо. Мислим на ову доброту; стандард, правну државу, стабилност, добре односе са свима, „Јужну српску покрајину“, стране инвестиције, итд. Дакле, ми добронамерни смо за победу представника тренутне власти. Поготову што би неко ко је председник државе, а није из ове коалиције, сигурно саботирао и владу. И како онда да кренеш у светлу будућност?

Вероватно би српски премијер као евентуални председнички кандидат однео убедљиву победу. Већ у првом кругу избора. У томе су сагласни сви из премијерове странке. Међутим, ако премијер постане председник, ко ће водити српску владу? Може ли неко бити тако успешан? Рекло би се, не. Дакле, та опција отпада. Па кога онда предложити, да је из владајуће коалиције, да може да победи, да је способан и успешан, а да одговара свима?

Председник Николић има много противника у сопственој странци. Од веома јаких личности из врха странке. Његова кандидатура довела би до ломова у странци и није сигурно да би победио. Нити неко други из владајуће партије. Јер, сваки други кандидат, осим премијера, за кога рекосмо да не треба да буде председнички кандидат, изазвао би оштре поделе. Сигурно би увређени Николић са својим присталицама био против такве личности. И како разрешити овај Гордијев чвор?

Владајућа коалиција састављена је од мноштва странака. Можда би право решење било да председнички кандидат буде представник неке мање странке у коалицији? СПС не би ваљало да предложи неког свог кандидата. Јер они су у протеклих тридесетак година имали све могуће функције у овој држави. Помало су досадили народу. Убеђен сам да њихов кандидат не би прошао. Могао би, на пример, Вук Драшковић! И он је у владајућој коалицији. За све ове три деценије углавном је његова партија била или на власти, или ту негде. Макар у Београду, ако ништа друго! Мало ли је? Боље је владати Београдом него целом Србијом јужно од Јагодине! Поред тога Драшковићев СПО има своје чланство, он рече, у сваком селу, засеоку, махали, свакој улици... Нека само ти верни гласачи подрже Вука, ето Србији председника по мери!

Вук је монархиста, а монархија још није толико популарна у Србији. Зато левица, левичари и социјализам уживају велики углед. Можда друг Вулин има веће шансе од друга Вука? И он је свих ових деценија у врху власти. Народ га много добро познаје и много су му захвални за све што је учинио и што чини. Треба размислити и о тој солуцији! Ипак, као добронамеран грађанин усудио бих се да предложим треће решење. По мени апсолутно извесно као победничку варијанту. Друг или господин Кркобабић! Не знам које ословљавање му је драже, али Кркобабић представља пензионерску популацију. И ужива апсолутно поверење мировинског сталежа. У Србији имамо више од милион и по пензионера. Ти људи увек испуне своју грађанску дужност. Хоћу рећи, сви гласају. Небитно колика им је пензија, шта могу да купе за њу, сви ће они листом изаћи на биралишта. И, верујемо, заокружиће свог пензионерског вођу. Разумљиво.  У Србији на биралишта изађе негде око четири милиона грађана. Милион и по пензионера, сигурни су гласови. Још пола милиона најмање је на дохват руке. Толико чланова има Српска напредна странка. Сви они су одани чланови, и ето два милиона сигурних гласова. Кркобабић као председнички кандидат побеђује у првом кругу председничких избора!

Миодраг Тасић

Алексиначке вести