Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Сео сам у инвалидска колица и схватио да је Србија једна велика рупа

rssBookmark and Share

20.05.2015. Урош Димитријевић vice.com

Реално гледано, бити особа са инвалидитетом је срање. То ће вам рећи и саме особе са инвалидитетом, њихове породице и пријатељи.

Фотографије: Саша Ђорђевић
Фотографије: Саша Ђорђевић

Не може се рангирати тежина ситуације у зависности од тога да ли сте се са инвалидитетом родили или сте га током живота стекли. Бол, осећај немоћи, одбачености и често претераног сажаљења других су исти у оба случаја. Једино што приликом фаталних повреда долази до онога чега се већина људи током живота плаши, а то је промена. Када вам се тако нешто догоди, више нема повратка на старо, нормално стање. Тада штап, колица или штаке постају уобичајене ствари, нешто што се подразумева да имате, попут привеска за кључеве или маскице за смартфон.

Најгоре је што су тешке повреде, као и већина ствари у нашим животима, потпуно непредвидиве. Не постоје људи са физичким предиспозицијама за саобраћајну несрећу. Сваког може да удари ауто на пешачком, да му пуцају у колена у ноћном клубу или да буде осакаћен због залутале касетне бомбе од пре петнаест година . То је овде малтене свакодневница. Након тога, под условом наравно да преживите неки од сценарија, следе разне терапије, групе за подршку, али и суочавање са реалношћу – морате да живите са тим, свидело се то вама или не, у овој држави, граду, свидео се он вама или не.

Уколико поседујете било који предмет са точкићима, не морају то да буду инвалидска колица, могу и она за набавку или скејт, свесни сте да бисте се лакше кретали кроз Ђавољу варош, него нишким тротоаром. Када идете пешке нема никаквих проблема, али ако ваше кретање укључује лагере, онда су вам потребни челични живци и мишићи.

Хтео сам да сазнам са каквим се проблемима суочавају особе у инвалидским колицима у Нишу, да тестирам и себе и њих, па сам одлучио да седнем у колица и обрнем који круг по граду. Људи из организације Акција и помоћ су ми обезбедили возило, колега је пристао да фотка, а ја сам ишао на трчање како бих мало порадио на својој кондицији пред овај експеримент. Проблем је што сам тако тренирао само ноге које у овом случају уопште није требало да користим. Кретен.

Нашли смо се испред школе "Учитељ Таса". Док је колега гледао нешто око апарата, ја сам испробавао кочнице и вожњу у рикверц. Неколико минута касније, техника је била спремна, па сам опустио кочнице и кренуо према градској општини.

Првих десетак метара је све било океј. Асфалт је био добар, мада су ми колица константно вукла у леву страну, некако сам успевао да их контролишем. А онда сам наишао на прву препреку – ивичњак висок два центиметра. Капирам да је уз мало вежбе могуће савладати ово пењање, али мени је ово био први дан. Покушавао сам разне тактике и једино сам успео да ударим предњим точковима у ивичњак и пођем у рикверц, ризикујући да ме ударе кола.

Мучио сам се са ивичњаком који минут и баш када сам хтео да одустанем и пођем улицом, једна девојка ми је пришла и питала да ли ми треба помоћ. Човече, да ли је требало да завршим у колицима да би ме стартовала нека риба? Требало би ово мало чешће да практикујем. Помогла ми је да се попнем на тротоар, па сам наставио даље.

Нисам се возио ни двадесет метара, а већ сам наишао на нову препреку, заправо, био сам у њој. Заглавио сам се у рупу у асфалту. За овакав терен ми је потребно возило с гусеницама, а не колица, помислио сам. Како се рупа налазила између зграде и паркираних аутомобила, није било простора за неки маневар. Уз цимање напред-назад и псовке које не бих да овде цитирам, успео сам да се искобељам. Руке су кренуле да ме боле и хтео сам да устанем из колица, али нисам био ни на половини своје осмишљене путање, па рекох себи: "Јеби га, пут под точкове."

Већ сам из даљине видео да нема апсолутно никакве шансе да се попнем уз следећи ивичњак. То је био онај дебели, десетак центиметара висок ивичњак о које смо кривили точкове БМX бицикала као клинци. Оне девојке од малопре одавно није било на видику, а нико се није понудио да ми помогне када сам пришао ивичњаку, па сам кренуо улицом. Нико од возача ме није псовао, што је за мене било ново и пријатно искуство, јер када пролазим скејтом, увек ме пошаљу у обилазак гениталија моје мајке.

Улазак у општину је прошао супер. Имају рампу која није постављена под углом од седамдесет степени и циркулише велики број људи, па су ми неки помогли и око врата. Али тако је било само у општини. Возећи се кроз град, гледао сам објекте у које уопште нисам могао да уђем. Мењачнице, продавнице, банке, подземни пролаз, све су то сада за мене биле препреке које раније нисам примећивао идући пешке.

Размишљао сам како би било да уђем у аутобус. Да ли бих се неконтролисано кретао напред-назад, излетео кроз хармонику на кружном току или сломио врат при силаску? Био сам на стајалишту и чекао.

Занимао ме је израз лица кондуктера који ми говори "Е, јеби га, синко, хватај такси", али десило се управо супротно. Када је аутобус стао, возач је изашао и оборио рампу из које је излетела прашина директно у моје очи. Када сам поново прогледао и ушао унутра, кондуктерка је направила простор за мене и питала ме у ком правцу ми одговара да ми стоје колица. Шта је ово? Је л' сам ја био у градском аутобусу или на Луфтханзином лету за Франкфурт? Излазак из буса је био забаван, јер вас негде на половини рампе ухвати брзина, па сам имао и мини екстреме перформанс.

Али и ово је био изузетак јер је наишао ниско-лежећи аутобус. Већ у следећи нисам могао да уђем. Предложио сам им да ме вуку макар до следеће станице, али нису пристали.

Требало је да платим неке рачуне, па сам се упутио према главној пошти. Последњим атомом снаге догурао сам се до зграде поште и видео оно што сваког дана видим, само што сам сада гледао из другачијег угла. Видео сам степенице. Само степенице! Нигде рампе, лифта, било чега. Је л' имате макар неке даске? Ово је главна пошта, зар по неком закону не би требало да постоји прилаз за колица? Па, људи, то би чак и вама олакшало пријем и изношење пошиљака.

Нисам могао више, леђа су ме убијала, глава је хтела да ми експлодира, а руке су ми биле прљаве и дрхтале су од бола и напињања. Дигао сам руке тј. ноге и устао из колица. Када сам погледао на сат, видео сам да је прошло свега сат и по времена. Сат и по времена и већ сам био на корак од клиничке смрти, не могу да замислим онда како изгледа цео дан у овоме. Отишао сам кући, истуширао се, јео и спавао сатима.

Сутрадан сам схватио да сам насекирао комшилук. Пришли су ми људи из фотокопирнице, човек који на углу продаје цвеће и тип са којим сам играо фудбал као клинац и последњи пут разговарао пре седамнаест година. Сви су ми причали исто – да нису могли да верују када су ме видели у колицима, да су хтели да приђу и помогну, али их је било срамота. Хм, нисам знао да ови људи из краја толико брину о мени.

Али не ради се овде о мени. Ја сам устао, ево ходам, могу да кренем да тренирам уметничко клизање сутра. Шта са осталима, са људима којима вожња у колицима није експеримент, тема за текст и слично? Ишао сам само до неких јавних институција и, океј, уз мало више муке може и тамо некако да се упадне, али не можете да кажете да је плаћање рачуна и вађење извода из матичне књиге рођених ненормално забавно искуство. Шта је са библиотекама, биоскопима, клубовима? Постоји велика шанса да погинете силазећи пешке у неке од клубова, а камоли у колицима или на штакама.

И дај, прекините са тим "особе са посебним потребама", или макар преформулишите. Особа са посебном потребом је на пример Вучић јер има посебну потребу да свима живима прича како само он ради и устаје у 7. Или Палма који има посебну потребу да вози ауто кроз пешачку зону. Тако да не би требало то да мешамо. Особе са инвалидитетом у Србији су само обични људи у земљи са рупама. У закону и у асфалту.

http://www.vice.com/rs/read/kako-sam-se-zaglavio-u-kolicima


#   Особе са инвалидитетом   колица   касетне бомбе   репортаже   Урош Димитријевић   инвалидитет     Акција и помоћ   подземни пролаз
@


 



Будите у току

Дозволите обавештења са овог портала о актуелним збивањима