Шта ће нам Трговиште, Босилеград, Бабушница?

Сигурно су се и раније запитали, али сада ће то бити и званично уколико буде усвојен Нацрт закона о финансирању локалне самоуправе у форми коју можете да погледате на сајту министарства.

Не морате да будете велики стручњак да из приложеног текста уочите да ће новим прописом највише оштећене бити најсиромашније средине у нашој земљи.
Да подсетимо, нацртом је предвиђено да уместо 80% прихода од пореза на зараде општинама убудуће припадне 50%, а део губитка компензоваће повећање трансфера из републичког буџета.

Како то изгледа у коначном збиру? Калкулација у коју сам имао увид (а коју ће, надам се, ускоро објавити институција која је ту симулацију направила) показује да ће општина Трговиште изгубити, пазите сад, више од 40 одсто прихода (!), Босилеград више од 30, Бујановац и Црна Трава око 30%. Следе Бабушница, Бела Паланка, Медвеђа, Сврљиг, Голубац... Према уредби Владе Србије, то су средине које су означене као девастиране јер је њихов степен развијености испод 50% републичког просека. Да будемо потпуно објективни, биће и четрдесетак општина у плусу (скромном, али плусу), међутим то не мења битно чињеницу да ће најмање оштећене бити економски снажније самоуправе (Београд ће изгубити мање од један одсто прихода!), а највише сиромашни.

Сјајну поруку им шаље Влада. Да будем још саркастичан. Трансфер за уједначавање, који је замишљен као трансфер онима који су неразвијени, у случају општине Црна Трава износио би према истој тој калкулацији, обратите још једном пажњу, целих 5.000 евра! Општина Црна Трава добила би 5.000 евра као подршку да ухвати прикључак у развоју! То није ни пет евра по глави становника у тој самоуправи. Да није тужно... Да сам председник те мале општине подигао бих новац, сео у аутомобил, довезао се у Немањину 11, од срца се захвалио и поделио им да се почасте.

Систем трансфера у Нацрту закона о финансирању локалне самоуправе осмишљен је тако да ће дугорочно посматрано довести само до даљег повећања разлике у развијености између економски јачих и економски слабијих општина. То се посебно види код трансфера где се новац добија према броју становника, броју деце, броју одељења итд. У земљи са овако снажним миграцијама ка већим центрима?

Трансфер по основу пописа имовине требало би да мотивише општине да попишу имовину на својој територији и боље наплаћују порез. Међутим, непописана имовина није неисцрпна, неки су је већ евидентирали и шта после тога осим повећања пореза?

Исто важи и за трансфер који би требало да подстакне изградњу инфраструктуре. Један од аргумената поборника измене закона је то што су општине више трошиле на плате него на капитална улагања. Најмања општина у Србији по броју становника, поменута Црна Трава, у буџету за 2016. на располагању има укупно 177, 8 милиона динара. У еврима то је 1, 48 милиона евра. Тих 1, 48 милиона општина мора да распореди на све, на плате, инфраструктуру, културу, установе, све. Шта да уложи у инфраструктуру? И да половину буџета дају за те намене, то је тек 700.000 евра. Општина нема ни за пар километара пута. У једној анализи из 2012. препоручено је на чему да уштеди, а када би све то спровела успела би да добије додатних 10 милиона динара (83.000 евра).

Нажалост, самоуправе заврћу славину тамо где мисле да је најбезболније, као што су нпр. медији, додатни едукативни садржаји или култура па се после тобоже саблажњавамо над случајевима попут Пожеге и окретања културних центара „народским програмима“, питамо се ко за овакве или онакве гласа, како им пролази то што им пролази и слично.

На све то, удео ова два трансфера је веома мали у укупним трансферима тако да се тај део може оценити као веома слаба тачка нацрта. Све то јесте лепо замишљено, али тешко примењиво у Србији у којој постоје толико драстичне разлике у развијености. Европска унија за конвергенцију има Структурне и Кохезиони фонд. Ми немамо ништа. Нити ћемо тим фондовима скорије моћи да приступимо.

Шта је друга, можда још слабија тачка нацрта закона? У члану 32. стоји да ће држава за трансфере, којима жели да надокнади општинама део новца, годишње издвајати 1, 48% бруто домаћег производа. Одлично, браво. Само, шта је проблем? Где је гаранција у закону да ће то заиста тако бити?

Уздати се у намеру државе – већ познату по кршењу Устава с обзиром на то да Војводини не даје њених седам одсто и кршењу закона по којем дуг не сме да премаши 45% БДП-а (а већ је догурао до 72%) - да општинама издваја 1, 48% БДП-а је чист мазохизам.

Пристати на аргумент да локалне самоуправе несврсисходно и неразумно троше и да би им новац требало узети и дати држави која се не сећа када је усвојила завршни рачун буџета нити је изградила до краја институцију која ће пратити сврсисходност јавних набавки је чиста лудост и лицемерје.

Ако је проблем у тих осам милијарди динара, колико би требало да буде нето ефекат Нацрта закона о финансирању локалне самоуправе у корист државе, зашто то једноставно није одузето од трансфера? Зашто се гура закон о којем сам још као мали читао у стручној литератури званој Алан Форд, у епизодама о Суперхику?

Суштина је свакако у политици, у политичкој пасивизацији локалних самоуправа. Знамо сви да са Славије поглед не допире до Трговишта или Црне Траве. Међутим, морамо да имамо далеко ширу перспективу од једног прописа и његових финансијских ефеката. Ако се сложимо да су у свакој држави људи најважнији ресурс (иако је ружно људе називати ресурсом) онда се локалним самоуправама континуирано наноси велика штета. Они немају неисцрпни извор квалитетних људи као што имају Београд, Нови Сад и други већи градови. Њима када оде факултетски образован човек (ако се икада и вратио тамо после завршених студија) то је велики губитак, понекад тешко надокнадив. Неко те инвеститоре мора да доведе, неко те инфраструктурне пројекте мора да осмисли. Остављамо их да буду плен мешетара или да ништа не раде.

Ослањање на трансфере улењује и то је чињеница, али управо то одговара централној власти. Нови-стари систем који се заговара не нуди оно што нам је дугорочно потребно, а то је да локална самоуправа буде извор нових лидера. У нашем је најбољем интересу да неко ко је напредовао степеник по степеник, ко је показао резултате на локалу једног дана буде и потенцијални лидер на националном нивоу. Зар заиста морамо да у 21. веку говоримо о томе да нам је потребан систем у којем се напредује у складу са знањем и способностима? Или нам је боље да нам странке намећу разне креатуре с купљеним дипломама, без дана радног стажа, извучене ко зна откуд јер су верни послушници?

Енергија на локалу постоји и спремност да се преузме одговорност. Можда је најбољи доказ за то екипа младих људи из Краљева окупљена у Локални фронт, која је изашла на изборе и ушла у локалну власт са жељом да мења своју средину. У неку руку то је и Бели из Младеновца и још много мање познатих људи.

Не желим да звучим превише сурово и песимистично, али нисмо ли изгубили Косово у сталном занемаривању. Желимо ли исто то и у неким другим крајевима? Нигде се заједница није распала где је свима добро (питајте Шкоте). Где је нестала емпатија у нашем друштву? Где је консензус? Не пишу се закони тако што се тај посао за хонорар повери једном професору факултета или се то уради искључиво унутар једног министарства. Тако нигде нећемо напредовати.