Четворо деце: Само да тата изађе из затвора и да нам се врати

Упркос тешком сиромаштву, једина жеља коју четворо деце Стојановића, Марко (12), Ирена (17), Иван (19) и Александар (24) из Горње Стражаве код Прокупља прижељују ових дана, јесте да им се отац Зоран што пре врати из затвора. Због саобраћајног прекршаја, односно вожње трактора без дозволе, казна од 135.000 динара преиначена је у двомесечну казну затвора.

- Иако смо се жалили више пута да немамо новца да платимо казну, крајем децембра судско решење постало је извршно и отац је морао да оде на издржавање казне - прича Александар, најстарији од деце Стојановића, док у оскудно опремљеној соби, која представља дневни боравак, у пластичној посуди меси хлеб.

Не жели да се фотографише, јер очигледно осећа стид. У одсуству оца постао је „глава пордице“ и ослонац млађој браћи и сестри. Каже да су одувек живели у сиромаштву, али да им је очево одсуство додатно тешко пало. Поготову што им је за Бадње вече, пре годину дана, преминула и мајка Снежана.

- Ето, и њен годишњи помен припремили смо у очевом одсуству - дрхтавим гласом наставља причу младић који на питање од чега живе, одговара да им је туђа нега коју прима најмлађи Марко, дечак са сметњама у развоју, једино примање. Чувају нешто ситније стоке. Козје млеко им је најчешћи оброк.

- Скромни смо и не треба нам много. Само да нам се отац врати из затвора - прича спуштене главе седамнаестогодишња Ирена, која је уз две године старијег Ивана, ослонац брату Александру.

Објашњава да су поделили кућне послове и обавезе око стоке, тако да имају времена и за учење. Она похађа средњу пољопривредну школу у Прокупљу, док је најмлађи Марко, који отежано говори, ученик шестог разреда.

- Осим бриге за оца, сви се старамо и о најмлађем Марку, који дуго није могао да прохода и још има проблема са говором. Зато се трудимо да њему нешто не фали, иако нам много тога недостаје, од хране па до гардеробе - с тешком муком признаје Александар, док понавља како се сви труде да буду што бољи како би обрадовали оца кад изађе из затвора.

На тежак живот породице Стојановић, која живи у незавршеној кући, без основних услова за живот, опоменула је Татјана Ранђеловић, професор прокупачке Пољопривредне школе „Радош Јовановић Сеља“ коју похађа Ирена.

- Захваљујући школском полицајцу, Милошу Крстићу, који је чуо мој разговор са колегама о тешком животу ове деце, одазвали су се привредници из Београда тако да смо крајем претходне недеље однели намирнице овој деци - прича професорка Ранђеловић. - Стојановићима је потребно много тога, али деца ипак највише желе да им се отац врати из затвора.

ОСКУДНО, АЛИ ЧИСТО

ИАКО одавно започета, кућа Стојановића није завршена. На њој нема чак ни улазних врата, а делимично су опремљене само две собе. У једној, која им служи за дневни боравак и где проводе највећи део времена, због топлоте од шпорета спавају Ирена и Марко, док у другој, хладној соби, спавају Александар и Иван.

- Мени углавном не дају ништа да радим, већ ми само говоре да учим, осим да понекада донесем дрва - прича најмлађи Марко.

О чистоћи у кући и њиховој гардероби брине сестра Ирена и све је беспрекорно чисто.