И са 75 година, баратају фејсом, скајпом, андроид телефоном

"Иако сам до пензионисања била непрекидно учила, то није било довољно јер живот свакодневно доноси новине. Компјутер за мене није био новина, много ми је помагао син, инжењер електронике, али желим да радим самостално, без његове помоћи, онда кад мени треба и кад ја то желим, а не онда кад она има вишак времена. У овој области се баш као и у медицини стално дешавају промене, стигли су андроид телефони, то нисам имала прилике да савладам док сам била радно активна и ово је одлична прилика да допуним своје знање, научим нешто ново и живим у духо времена." задовољно коментарише проф. др Ружица Милићевић, Нишлијама познати хирург и професор Медицинског факултета у пензији.

"Још 1989. године завршио сам први курс за рад на рачунарима, али ова област је од тада снажно напредовала. Појавио се интернет, Твитер, лајковање. Оно што сам знао и знам није више актуелно. Непријатно ми је од седмогодишње унике која спретно рукује андроид телефоном, а ја сам некад управљао суперсоничним авионом." каже генерал ваздухопловства у пензији Светозар Царевић, најстарији полазник Дигиталне радионице у Нишу. Са својих 78 година каже да је прочитао да родитељи који не уче од своје деце брзо посениле.

"Без обзира на године и даље имам широка интересовања и не желим да заостајем за младима", додаје Царевић.

У НВО Организација за међугенерацијску сарадњу 35 плус која је са нишким Покретом трећег доба организовала Дигиралну радионицу за старије кажу да међу полазницима има и оних који су зашли у девету деценију живота. Прве две радионице одржане су у Београду, још две су завршене у петак у Нишу, а до краја године једна ће бити одржана у Ковину.

"Циљ нам је да овим радионицама утичемо на смањење међугенерацијског јаза, да старији уђу у свет младих и тако их боље разумеју, да им омогућимо да док год могу раде на себи и свом усавршавању, да их изведемо из самоће и изолације и наведемо да утичу на своје вршњаке како би били информационо писменији." каже Далибор Стојановић из Организације за међугенерацијску сарадњу из Београда.

Наравно да се може живети и без компјутера, али то је све теже. Многи старији имају децу са којом могу да се виде и разговарају путем скајпа, да пронађу заборављене пријатеље из детињства путем фејсбука. Ми им кроз ове радионице пре свега разбијамо страх од компјутера као чуда технике. Почетници крећу на укључивањем компјутера, они напреднији лајкују, постављају и шаљу слике или видео записе, разна документа. Практично свако иде онолико далеко колико може и онолико дуго колико то жели, а ми смо ту да им поклонимо сву потребну пажњу и објашањења на најједноставнији начин, додаје Стојановић.

Међу полазницима који су јуче добили сертификате о успешно завршеним радионицама има пензионисаних административих радника, општиснких службеника, лекара, пилота, проналазача. У време њиховог радног века многи нису имали прилике ни да виде шта је то компјутер, неки су од њега бежали у страху да никада неће моћи да савладају све дугмиће, иконице, тач-скринове и шта све не. Једно је сигурно, интересовање старијих од 60 да уче постоји, па и кад је реч о савременим технологијама. Ако ни због чега другог а оно да отворе свој фејс-бук налог и постану пријатељи са својим унуцима.