Легенда о легенди: Годишњица смрти "краља кафане"!

Од фолкера до најзагриженијих панкера, сви га воле. Најлошије што ћете о њему чути јесте то да је волео да попије. Његове песме вероватно никада неће престати да се слушају по кафанама, тамо где их је он и стварао. Он је једноставно био Тома Здравковић, последњи боем и краљ кафане.

Легенда о легенди Томи Здравковићу, вероватно никада неће бити испричана до краја. Рођен је Алексинцу, 20. новембра 1938. године у држави која се звала Краљевина Југославија. Одрастао је  у селу Печењевце. Преминуо је у Београду 30. септембра 1991. године.

О његовом певању публика је давно дала свој суд, Тома није певао на кварно, већ је својим наступима померао границе емоција. Његове песме нису биле, а нису ни данас, имитација живота, већ сам живот, отворен суров, али надасве леп. Тома је на сцену увео оно што други нису успели. Љубавну причу претакао је у стихове. Заљубљивање, несрећно заљубљивање, пијанство, писање песме, скок на врх, пад на дно... и тако у круг.

Четири пута се женио, имао је бе зброј љубави, бивао болестан, улудо трошио новац, путовао, пио... Иако је алкохол био највећи непријатељ његовог здравља, до последњег дана је пио. Дуго се мучио са раком простате, али се није придржавао савета лекара. Био је од оних људи који су једнога дана изузетно богати, а већ следећег немају ни за млеко.

Своју певачку каријеру је започео најпре у Лесковцу, а затим и у Београду, у кафанама. У почетку је имао врло мало успеха, али је као већ искусан певач дочекао еру масовне производње плоча и касета, те је врхунац своје славе доживео осамдесетих година.

Текстове за своје песме је углавном сам писао и скоро увек су биле аутобиографске. Реч је о кафанским, љубавним песмама, којима је додатну емоцију давао његов умирујући глас, у којима се углавном говори о неузвраћеним љубавима и патњама.

Иза себе је оставио мноштво песама које су и дан данас велики хитови. Неке од најпознатијих су „Да л‘ је могуће“, „Бранка“, „Дотак’о сам дно живота“, „Кафана је моја судбина“, „Проклета недеља“...

Томин велики пријатељ и кум, недавно преминули Кемал Монтено, написао је песму о њему, последњу коју је Тома снимио, „Песме моје“.

Тома Здравковић је био човек који би једнога дана био екстремно богат, а већ следећег није имао ни за хлеб и млеко. Верује се да када је умро, није имао пара ни за сахрану, јер је наводно све потрошио на пороке. Преминуо је 30. септембра 1991. године у Београду у 53. години живота, где је и сахрањен на Централном гробљу.

На двадесетогодишњицу смрти у Градском парку у Лесковцу је откривен његов споменик у природној величини, а у селу Печењевце спомен плоча са натписом: „Дао сам вам душу своју...“. У Печењевцу је 2014. године отворена кафана „Томина прича“.

Неретко ћете чути и пошалицу како се лидери ослањају на народ, а народ се ослањао на Тому. Он је имао свој народ састављен од интелектуалаца свих категорија, радника и сељака, девојчица и њихових мама, уморних алкохоличара и пијанаца у покушају.

Живот Томе Здравковића има све елементе праве холивудске драме. Прозван “краљем кафане” и “посљедњим боемом” упознао је у свом животу све што се могло упонати. Неслућене висине популарности али и дно живота, немаштину али и огроман новац, новац који му је нехајно одлазио из руку. Живот прошаран жестоким сударима са алкохолом и коцком. Све до смрти остао је занесењак и заљубљеник у кафану.

Много тога се има рећи о Томи Здравковићу. Најбоље би било да седнете и послушате песме "Уморан сам од живота", "Данка", "Бранка", "Дотак'о сам дно живота", "Слику твоју љубим", "Циганка", "Тамбураши, тамбураши", "Испод палме на обали мора", "Проклета је ова недеља", “Два смо света различита” и на крају ону која је била суштина Томиног бића, "Песме моје".