Награда „Бранко Миљковић“ између поезије, институција и политике — новчани део већ исплаћен

Награда „Бранко Миљковић“, коју једном годишње додељује Град Ниш за најбољу књигу поезије објављену на српском језику, ове године припала је Радмили Лазић за збирку „Живот после живота“. Одлуку је донела стручна комисија, а новчани део признања исплаћен је још у децембру 2025. године.

Међутим, након што је ауторка саопштила да не жели да јој награду уручи градоначелник Ниша Драгослав Павловић, Нишки културни центар објавио је да се свечана додела повеље и статуете, заказана у Градској кући, отказује. У саопштењу НКЦ-а наглашено је да је реч о јавном признању Града Ниша, као и да су све формалне обавезе у вези са наградом већ испуњене.

Своју одлуку Радмила Лазић образложила је ставом да награду не одбија, нити доводи у питање њен углед и име Бранка Миљковића, већ да не жели да је прими „из руку представника актуелне власти“, чиме, како је навела, жели да изрази протест због односа власти према студентима, грађанима и култури у целини.

Након тога огласио се и градоначелник Ниша, истичући да награда није ни његово лично, ни политичко признање, већ одлука града и стручне комисије, у чији рад, како је навео, није имао утицаја. Павловић је оценио да је у овом случају дошло до политизације културе, нагласивши да је против уношења политичких подела у област уметности. Додао је и да ће, уколико добитница одлучи да врати новчани део награде, та средства бити усмерена у хуманитарне сврхе.

Случај овогодишње Награде „Бранко Миљковић“ тако је, уместо искључиво у знаку поезије, отворио питања граница личног става уметника, институционалне процедуре и симболичке тежине јавних признања.