Рудари без рудника више од четврт века

Иако је одмах наредне године, 1990, рудник затворен, рударска колонија и даље постоји. У њој су породице пензионисаних рудара и оних који раде у рудницима "Соко" и "Рембас".

Потомци најстаријих рудара Алексиначког Рудника живе и данас у насељу подигнутом уз саму капију некадашњег рудника мрког угља. Хиљаду и триста душа овде је као једна, иако кажу потичу из мешовитих породица, различите вере и националности.

"Живимо некако, мало се посвађамо, мало живимо, шта ћеш, помажемо једни другима", каже рудар у пензији Видојко Денчев.

Словенац Албин Земљак, који је већ 10 година у пензији, каже да би насеље оживело када би рудник прорадио.

"Ми се добро слажемо, све националности. Нико не гледа овде ко је и шта је, важно је да је човек", каже Земљак.

За 26 година, колико рудник не ради, овде у насељу се много тога променило. Затворени су Дом културе, биоскоп и самачки хотел. Амбуланта сада ради два пута недељно, а прошле године је из насеља отишао и матичар. Оно што охрабрује, међутим, јесте да у насељу још увек раде вртић и школа.

У кући рудара Јоцева, пре месец и по родио се Вук. Он је сада најмлађи житељ Алексиначког Рудника. Отац Дејан је трећа генерација рудара. Ради као јамски возач у руднику "Соко".

"Од Алексинца идемо сат и петнаест минута аутобусом до Читлука. Од куће смо сваки дан по 12 сати одсутни", каже Дејан Јоцев.

Послу се овде у насељу многи надају. Фабрички погон или окно, ако рудник поново проради, оживели би, кажу, овај крај.

"Нема овде богаташа или људи који имају неко имање па могу да раде, тога овде нема, овде су сви рудари и пролетери. Колико смо скромни види се по нама, види се по ономе шта носимо, једемо, и шта возимо, и где летујемо", каже рудар Љубиша Станојевић.

Свакодневно на посао одавде иду 272 рудара Алексиначког Рудника. Неки до Сокобање, други у Ресавицу, а од Нове године путоваће и до Лубнице код Зајечара.

Драгана Сотировски