Светлост у тами: Мала Петра боји живот музиком

Као последица тога дошле су и награде, које се ређају једна за другом. Петра није могла да се школује у Куршумлији. Уписала је специјализовану школу у Новом саду, где живи са оцем, док мајка са сином живи и ради у Куршумлији, чекајући да добије посао у Новом Саду, како би цела породица била на окупу. Од скоро Петра има и свој клавир и похађа музичку школу „Исидор Бајић“ у класи професора Ане Фрлин. Уписана је између 200 кандидата као натрпосечно талентована и апсолутни слухиста.

За други рођендан купили смо Петри синтисајзер, подсећа мајка Снежана на први сусрет своје ћерке са музиком. Свирала је и дању и ноћу, кад год се пробуди. За слепо лице дан и ноћ не постоје,  само време када си будан или када спаваш.

-Синтисајзер јој је увек био на дохват руке.  У сред ноћи будила нас је својим тоновима. У почетку сам мислила да је то само површно интересовање попут сваког детета када добије нову играчку. Радим са децом у вртићу и добро знам како деца реагују на нове ствари. Све је то било тако, док једног дана нисам чула мелодију из цртаног филма „Ноди“. Та мелодија на синтисајзеру није постојала и нисам могла да верујем да је могла тако тачно да је одсвира, само слушајући мелодију док је гледала цртани филм. Од тада почињем озбиљно да схватам њено интересовање за музику-прича за Топличке вести Снежана Спасојевић.
Петра је до сада имала неколико  операција, које су јој омогућиле само да назире светлост. Њени родитељи су мислили да је њихова борба да прогледа једина битка коју ће водити.  Кад је дошло време за школу схватили су да проблемима никад краја. Школу није могла да похађа у Куршумлији а баш  у то време њен отац Драган остао је без посла. Договорили су се да се он са Петром пресели у Нови Сад, где она може да похађа школу. Снежана ради у вртићу „Сунце“ и већ годинама покушава да пронађе посао у неком вртићу у Новом Саду.

-У Новом Саду кажу да немају потребу за васпитачима. Рекли су ми да је једина могућност да неки васпитач из Новог Сада дође у Куршумлија а ја да одем на његово место, што је једноставно немогуће. Ко ће из Новог Сада да дође у Куршумлију-појашњава ситуацију Снежана.
Сви проблеми и раздвојеност се мало лакше подносе када Петра осваја награде и признања. И прошле и ове године награђена је фестивалу „Звезде школске позорнице“ у категорији соло певање. На Међународном фестивалу „Хеартс ин хармонy“ наступа већ две године а ове године фестивал је отворила  свирајући Моцартову синфонију у Г-молу и мелодију из цртаног филма “Пинк Пантер“. Када је за новогодишње празнике  добила клавир њеној срећи није било краја. Сада  коначно може све да свира и своје најлепше снове да обоји неком дивном мелодијом.

-Награде су ми велика мотивација и потврда да стално морам да радим на свом таленту. Највише волим да слушам класичну и духовну музику. Омиљени композитори су ми Бетовен, Бах, Моцарт, Корнелије Станковић а од композиција „Ода радости -9.симфонија“. Волим да импровизијум познате композиције. Моја професорка клавира каже да лепо напредујем и да треба да наставим у том правцу. Одсвирам и понеку  забавну композицију. Волим „Све смо могли ми“, „Ако некад видиш Марију“, „Душо моја“… Моје жеље везане су за музику. Желим да будем добар соло певач и још бољи пијаниста. Циљ ми је да свирам у оркестру. Поред великих композитора, узор ми је и моја професорка, која поред педагошког рада има свој џез бенд-прича Петра Спасојевић.

Распуст је прилика да цела породица Спасојевић буде на окупу. Петра углавном проводи време са братом Мирославом. Нада се да ће мама добити коначно посао у Новом Саду, како би сви били заједно. Каже да јој раздвојеност теко пада и да се то одражава и на њену музику. Када нисте срећни онда су вам и тонови обојени тугом а ја сам дете и треба да се радујем, каже Петра.