Сви би да живе у Београду

У такозваној провинцији остаје онај који мора, највећем броју студената не пада на памет да се после завршетка школовања у универзитетским центрима врати у завичај, а ни пензионери се не одлучују да се у смирај радног века упуте тамо одакле су као млади отишли и остатак живота проведу у миру родних варошица и села. Из њих сви беже, у њих се нико не враћа.

Тренд бежања

- Тренд бежања у веће центре је феномен који свугде прати процесе индустријализације и деаграризације, па је тако и у Србији. Када нема услова да се опстане или бар пристојно живи у свом месту, тражи се друго у којем може да се ради и заради. И то је тако, било да је реч о висококвалификованиим стручњацима, било о неписменом Рому који скупља секундарне сировине. И један и други, на пример, нема шта да тражи у Сурдулици. У том месту нема ни секундарних сировина. И један и други ће ићи трбухом за крухом, било да је крух само парче хлеба или пристојна каријера - каже за “Блиц” социолог Срећко Михаиловић, атипичан пример интелектуалца који се није стационирао у престоници, већ у једном селу поред Младеновца.

Неретко је због те своје одлуке у прилици и да сам осети презир који се гаји према малом месту, а онда логично и према онима који у њему живе:

- Треба да чујете реакцију новинара кад схвате да не живим у главном граду... Верујте ми, често осетим и сажаљење са друге стране жице... Па да ли сте морали да одете из Београда?!

Та надменост великог града, био то Ниш, Нови Сад или Београд, наспрам наметнуте инфериорности провинције, само је једна страна огромног јаза који се ствара деценијама неравномерним развојем и фаворизовањем градских агломерата у односу на мања насеља и села. Велики центри, акумулирајући политичку, културну и економску моћ у централизованој држави каква је Србија, узурпирали су право на квалитетнији живот усисавајући из унутрашњости све што је квалитетно - нарочито људске ресурсе и новац.

Галопирајућом брзином сиромаше периферију остављајући је без шансе за опстанак, несвесни да и сами себи копају раку и да ће једног дана и они платити данак тих неконтролисаних сеоба у једном правцу. А већ га плаћају страшним притиском на инфраструктуру и социјалне фондове који све теже издржавају толики прилив становништва као и ницањем полуурбаних насеља на својим ободима.

Механички прираштај

У Србији је 2009. године било два одсто више становника него 1971, док је у чак 16 градова (од 23) тај проценат много већи. Градови као што су Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш и Нови Пазар увећали су своју популацију за више од трећине. Ако се изузме Нови Пазар, као град који насупрот повећању популације од чак 50 одсто није остварио и сразмерно побољшање на економском плану, Нови Сад и Београд ће наставити да привлаче популацију са тенденцијом да се у догледној будућности споје - у ова два града већ сада живи 27 одсто укупног становништва Србије.

Београд, Нови Сад и Ниш практично и једини бележе значајан механички прираштај, што им омогућава да не бележе пад укупне популације с обзиром на то да им је природни прираштај негативан већ две деценије. Притом, прва два центра остварују и највећи прилив, тако да се Београд увећао за око четири одсто од пописа 2002. до данас, а Нови Сад за девет одсто, док је Ниш остварио пораст од једног процента.

- Људи, географски гледано, одлазе највише из пограничних и планинских предела, изузев рубних делова Баната. Дакле, цео јужни полупрстен Србије се празни, чему треба додати и пограничне делове Војводине. Србија се популационо сажима у једну високоурбанизовану и релативно густо насељену зону чији су полови Београд и Нови Сад. Други ексцентричан популациони пол је тај са Нишем у свом средишту, што све указује на концентрисање становништва око коридора 10 - каже за “Блиц” Владимир Никитовић из Центра за демографска истраживања Института друштвених наука.

Крагујевац

У Србији има 37 неразвијених општина, а највише их је у брдско-планинским подручјима источне, западне и јужне Србије и то су највећи регрутни центри миграција према урбаним индустријским центрима. Са демографског аспекта најугроженији је регион јужне и источне Србије који, уз сталне сеобе, урнише и негативан природни прираштај од -6,8 одсто, док је центар Шумадије Крагујевац од места из кога се, после колапса његове индустрије, бежало главом без обзира, последњих шест година поново постао град у који се досељава све већи број људи.

Према незваничним статистикама, годишње Крагујевац добија више од 1.000 становника који ту долазе махом због посла. Највише радника који гравитирају Крагујевцу су из места јужно од Београда, а пре свега из Краљева, Рашке, Новог Пазара, али има их и из Ужица и Чачка. Само у наредних годину дана овде се у аутомобилској индустрији очекују 8.000 нових радних места, па је интересовање за овај град разумљиво, а традиционално највећи број студената који долазе на неки од једанаест тамошњих факултета, остаје заувек у Крагујевцу.

Нови Сад и Суботица

Нови Сад и Суботица, по мишљењу Војвођана, убедљиво су најбољи градови за живот у покрајини, док су Панчево и Кикинда први на листи најгорих градова - показало је истраживање студената новосадског Екон­омског факултета.

Чак 70 одсто Војво­ђана би се за стално или бар привремено преселило у Нови Сад. Оваквој популарности Новог Сада допринело је схватање Војвођана да ће у њему много лакше наћи посао (26 одсто испитаника), да ће им бити виши стандард (23 одсто), да их чекају веће зараде (19 одсто) и боље пословне могућности (16 одсто).

А 17 одсто и то претежно младих Војвођана, Новом Саду привлачи то што је овде могућност за забаву далеко већа него у мањим градовима. Да су у праву доказује и статистика: чак 37 одсто понуђених послова у Војводини нуди се баш овде, а са просечном новосадском платом могу да се мере само плате у Апатину, Беочину, Панчеву, Вршцу и Кањижи.

Развластити Београд

Србија, дакле, грца у раљама метрополизације где се неколико градова, пре свега Београд, виде као једина места за евентуални успех, каријеру или пак живот уопште. Децентрализација и регионализација о којима се толико прича остају само мртво слово на папиру и термини за политичка поткусуривања. Радоман Ирић, новинар из Врања, решење види у “развлашћивању” Београда.

Из мањих места одлази сва памет

- Наш проблем је што из мањих места одлази памет, образовани људи, тако да су мала места давно преузели они који су често и испод просека. Тако је на нивоу институција и делатности које морају да постоје и у Београду и у било којем градићу (гимназија на пример), успостављена и разлика у нивоу стручности, способности, разних вештина...

У том градићу остали су само они који из неког разлога морају да остану и стога тамо деца иду у лошије школе, па се тако репродукује полузнање и много чега другог половичног и недовољног... - мишљења је социолог Срећко Михаиловић, а његову тврдњу поткрепљује став студенткиње из Владичиног Хана:

“Волим ја Хан више од Београда, али никад се не бих вратила. Ако не постоји макар и најмања могућност за нормалан живот, ако ја не могу својом струком и знањем стеченим на факултету у Београду ништа да променим, ако немам шансу да бар покушам, онда се сигурно нећу враћати.”

- У Београду је, кажу упућени, три четвртине финансијског блага ове земље. Последица тога је да данас сви путеви локалних представника власти воде према престоници не би ли отуда вратили финансијске мрвице својих грађана или обезбедили неки папир са београдским печатом. Једно истраживање од пре две године је показало да грађани Врања, који аутомобилом иду у Београд, свакога дана за путарину просечно дневно оставе 988.000 динара. А где су други трошкови... и све зарад печата у Београду. Лане је градоначелник Врања изјавио да су у 2008. години грађани Врања, по разним обавезама у републички буџет „утерали“ преко 12 милијарди динара. Од тог харача Врању је, чаробном формулом која се зове „трансфер“, враћено целих осам одсто! И зашто би онда неко овде остао?! - пита се Ирић.

Без перспективе у завичају

Отуд и фрапантан резултат “Блицове” анкете где је на питање да ли види перспективу у месту рођења негативан одговор дало више од 80 одсто анкетираних читалаца.

А један млади човек овако објашњава зашто људи не желе да се врате кући после студирања у великом граду:

“Зато што те тај град промени и подигне ти праг осетљивости на неки виши ниво и онда када се вратиш у паланку и када видиш да се једни исти људи врте на локалној телевизији, да се једни исти људи гурају у фудбалске клубове... онда те то стварно погоди. Али не бих се овде потуцао по Котежу, Крњачи, Калуђерици када могу да живим у центру Прокупља. Никада нисам осећао притисак средине да је то неуспех ако се вратим кући.”

Али за многе је управо та извесност да ће их родно место дочекати као “губитнике” уколико се врате пресудна да не размишљају о повратку ни у пензионерским данима. Осим тога, људи не желе да се врате у инфраструктурно лошије услове од оних у којима су провели радни век. И високошколске образовне институције концентрисане у великим градовима један су од главних разлога за унутрашње миграције. То не би био проблем када би се млади људи након завршетка школовања вратили у завичај, али они по сваку цену настоје да остану у месту студирања или пакују кофере за бели свет.

Зашто напуштамо завичај и бежимо у велике градове?

Зашто сте напустили (или планирате да напустите) родно место?

-Недостатак посла: 50,2%
- Мале зараде: 22%
- Мањак културних и спортских догађаја: 7,7%
- Већина мојих пријатеља и познаника је отишла: 6,4%
- Немогућност школовања: 13,4%

Да ли сте у месту рођења оставили стан, кућу, имање?

- Да: 74,7%
- Не: 25,2%

Видите ли перспективу у месту рођења?

- Да: 18,9%
- Не: 81%

Да ли бисте се вратили у завичај?

- Да, у сваком случају: 11%
- Да, кад бих имао посао: 44%
- Да, кад би се вратили моји пријатељи и познаници: 4%
- Да, кад би тамо било више културних и других догађања: 7,5%
- Не, ни у ком случају: 33,2%

Где бисте у Србији највише волели да живите?

У Београду: 17,5%
У Новом Саду: 20,3%
У Нишу: 3,5%
У Крагујевцу: 2,9%
У родном месту: 18,8%
Уопште не бих волео да живим у Србији: 30,9%
Не живим у Србији: 5,7%

http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/248137/Svi-bi-da-zive-u-Beogradu