У Прешеву с Албанцима о дрону и животу

"Утакмица била па прошла, а ми треба да останемо овде да живимо и радимо", каже један од њих.

Сви се углас жале на тежак живот и немаштину, баш као у било ком мањем граду Србије, а политику не би да "бистре".

"Нема пара, нема муштерија. Беда бедина", жале се ови млади Албанци који се претежно баве трговином. Кажу, још када се узме у обзир да нема куће испод осам чланова породице, од којих тек по неки мушкарац доноси новац, стање је још горе.

Две кафе 120 динара
Некако се после дужег "рвања" договорисмо да сами себи платимо кафу, па се у миру и добром расположењу опростисмо од наших домаћина. Кафу смо платили са великом неверицом, када нам је конобар донео рачун за макјато и еспресо – 120 динара. Још када смо видели да је флаша пива у кафићу 90 динара, помислисмо да живимо у неком паралелном београдском свету цена где је иста роба макар дупло скупља.

"Отац ми је радио у Општини 32 године. Сад је у пензији, а месечно добија тек 16.000 динара. Па ко од тога може да живи кад плати струју, комуналије, треба ваљда и да једе...", каже нам један од саговорника и додаје да он и његова бројна породица углавном живе од онога што он заради у својој радњи мешовите робе.

А чиме би друго осим трговине могли да се баве, кажу на наше питање какво је стање у привреди.

"Осим пар приватника који имају погоне, све фабрике су затворене. Ко ради, тај је запослен у државној управи", кажу они и додају да ни од пољопривреде "нема леба".

"Мало нам сване тек када нам дођу ови наши из Немачке", кажу и објашњавају да у Прешеву готово да нема куће која нема неког ко ради у Немачкој.

"Али они дођу лети и оду, а ми треба да преживимо до њиховог следећег доласка", каже нам један Прешевац и показује на пријатеља:

"Овај ти је много богат човек, четири сина су му у Немачкој."

На нашу опаску да је новчано можда богатији, али је сиромашнији за своју децу и унуке који расту без њега у туђини, смејући се добацују.

А кроз живописни центар Прешева шетају госпође и госпођице држећи се под руку и загледају велики избор робе. Са тезги се сијају крупни нарови, лепе паприке, кромпир, лук... Цене знатно ниже него у Београду.

И продавци из радњи мешовите робе своју робу не нуде муштеријама само преко излога, него до пола тротоара уредно ређају шерпе, тепсије, мини шпорете, пластично посуђе, роштиље...Овде, своју робу на улицу не износе само златари.

"Ма видиш и сама како је. Шетају, гледају, пипају, а ништа не купују", жали нам се млади Албанац, у почетку неповерљив према нама јер смо фотографисали његову живописну радњу. Брзо је омекшао када је схватио да нисмо никаква инспекција ни "пореска рација", па нас и позвао на кафу.

Каже да робу набавља искључиво у Нишу и Врању.

"Каква бре Македонија, какво Косово", одговара нам на питање зар тамо није јефтиније и објашњава "царина те после одере".

Жале се и на учмали живот прешевски: "није ти ово ни град ни село,већ касаба пуста".

"У Гњилане кад одемо, као да смо у Монте Карлу", причају.

"Намамо ни диско овде", каже један, али други добацује "ал' зато имамо стриптиз".

На питање колико често иду код родбине на Косово, кажу да иду више пута годишње, да се тамо боље живи, али не од здраве економије.

"Само транге-франге, трговина и шверц."

Воле и у Београд да наврате, прошетају центром, Калемегданом...

"Ја волим и на сплавове да одем, да певам и играм", каже један од њих.

На питање хоће ли скоро у Београд, помало нервозно одмахују главом, док се та утакмица не заборави, не би баш да навраћају.