Жене у Србији: Робиња за багателу

У суседном селу Мечковцу, домаћинства се сваке године смањују. Нико не жели да ради у пољопривреди, већина њива је запустела. Слабо се ко и жени, а девојке чекају понуду из града. Спремне су да живе у собици са купатилом под киријом, неголи на селу. Овде се некад садио дуван и конопља, жене су одлазиле с мраком на њиве, у мрак се враћале. Данас, скоро свако има виноград, воћњак и башту поред куће. Мераклије су за спремање воћних ракија, али ту су жене главне. Ружица Стојиљковић је мајстор за дуњевачу. Њој по ракију купци долазе на кућу.

- Радим као црв, од ујутру спремам казан, дрва, све. Навикла сам. Нико не може да направи ракију као ја, па ни син. По диму који излази из ћумке на казану осећам каква ће бити ракија - каже Ружица, која сакупља и печурке, а добро се заради на вргањима и лисичаркама. Где год може да се заради, не либи се посла.

Пољаница је 20-ак километара далеко од Врања. Највећа села су Власе и Големо Село. Радојка Јовановић, 49-годишња домаћица из Власа, живи са мужем Слађаном који се искључиво бави пољопривредом.

- У пољопривредном домаћинству нема стриктне поделе посла. Ради се од јутра до сутра. Имамо 70 хектара имања, од тога 10 обрадивог земљишта. Све то обрађујемо механизацијом и ручно. Имамо пет ћерки, две су се удале, једна у Врању, друга у Немачкој. Код нас је рад суштина живота - каже Радојка, која са ћеркама брине и о 16 грла говеда.

- Слађан је са машинама на њивама, а ми се распоредимо која ће кад да зготови ручак. Трећа ћерка студира Машински факултет у Нишу и кад је код куће, обује чизме и на посао. Мучена сам душа, пет ћерки сам одгајила, једна другој до увета. Хтели смо сина, али није се дало - прича Радојка.

Иако са Слађаном живи у слози, зна се чија је реч последња у кући.

- Жена је да рађа, да чува децу, поштује родитеље, супруга, да ради све послове по кући, око стоке и на њиви, а заузврат има комад хлеба и кров над главом. Ако има као ја Слађана, проћи ће без батина које су овде уобичајене, колико да се зна ко је газда у кући - тврди Радојка.

Гордица Симић има 68 година, из суседног је Големог Села и живи сама. О мужу не жели да говори, а од имовине има само кућу стару 100 година коју јој је поклонио ујак.

- Немам никаквих примања, деца ме помажу. Нисам радила, зависила сам од мужа, његове милостиње. Нисам имала избора, али зато моје ћерке имају. Имају свој дом, додуше немају велика права, али засад много боље живе од мене. Помажу ми, мени је потребан комад хлеба, које јаје, мало сира - каже Гордица.

За младу девојку много је битно да не погреши кад је удаја у питању.

- Удаја је као лутрија, да ли ћеш да извучеш премију или не. Мора да се добро размисли за кога ћеш да кренеш, а кад стомак буде до зуба, онда је касно. Била сам висока, кршна, црвена у образе, ломим се у струку кад ходам. Налетим на лепог, али није све у лепотињу. Моја другарица Доста удала се у друго село, горе у планину, али је барем проживела. Наводаџије су је удале за 15-годишњака. "Ти ли си млађи брат на мог будућег мужа", питала га она. "Јок, море, ја сам ти муж", одговорио је омањи момчић. Његови је узели за работу. Важно је да је кућа богата, да деца нису гладна, а све остало је уписано на челу, трећи дан на рођењу. Једина јој мука била што се убила рађајући. Дванаест их је донела на свет моја Доста - прича Гордица, која тврди да није имала "среће" као њена другарица.

- Била сам роб у мужевљевој кући. Радила све што ми се нареди, чекала да ми се да комад хлеба. Живот жене је багателан, мучиш се прво за децу, а потом да гледаш бело видело, макар још један дан.

Ноћу на њиву

Жена је дирек куће, на њена леђа су деца, муж, работа, кажу у Мечковцу поред Мораве. Прича се да је пола села довело жене из села Топлац које је у брдима.

- Већина се преварила. Рачунале да одлазе у богато газдинство. Топлачка брда су без воде и тамошње жене су кидале снагу носећи канте са водом од кладанаца до њива. Кад су дошле у Мечковац, спавале су по два-три сата. Из ноћ се ишло на њивама поред Мораве, пешке три километра, а земља лепљива, опанак се заглави у блату, а увече их чека стока, па спремање вечере - прича Ружица Стојиљковић из Мечковца.

Реума као медаља

Душка Стаменковић има 58 година и откако зна за себе, задужена је за послове у кући, у штали око крава, башти, њиви.

- Од камена ли смо, шта нас створи - пита се Душка. - Од рада свака кост ме боли, реума чини своје. То је медаља за свакодневну муку, рад по сунцу, киши, снегу. Идем, све радим са мужем пођеднако. И више ако треба, јер сам главна за производњу сира. Краву сам припремила као за изложбу, као да је она што даје млеко за милка чоколаду.