Студија Професора Тихомира Петровића „Огледи и критике“

Реч је о делу изузетне вредност и, као и претходна дела проф. Петровића, показује његово енциклопедијско образовање и таленат.
 

Тихомир Боривоја и Радославе Петровић (1949), Бошњаце код Лесковца. Доктор књижевних наука. Професор емеритус.
ОБЈАВИО КЊИГЕ: Поетске сликовнице (2019), Сироти Срби – сиротиња у српској књижевности (2020), Рад је најлепша песма (2021), Умеће говорења (2021), Увод у књижевност за децу (2022), Антологија Тито (2022), Није му сезона – антологије из јабланичког краја (2022), Историја српске књижевности за децу (2023), Плагијат (2024), Беседе (2024), Човеков живот (2025), Теорија књижевности (2025), Књижевност, култура, живот (студије, огледи, записи) (2025).
 

Из ове студије, за ову прилику, издваjамо Поговор.

Човеково умећа и достигнуће, један лепши и сјајнији свет, књижевност дарује животу нешто пријатно и срцу драго; недостижна је њена племенитост и моћ да подигне укус, изоштри чула и емоције, поучи и упути на добро. Мисли у којима лежи једно рационално зрно и слике које изгледају стварно и трајно до непрепознавања, изазивају нехотичан покрет маште и страсти – обогаћују и осмишљавају живот, припомажу да радост надвлада тугу, усхићење огорчење, узвишеност пониженост, снага слабост. Уче да журимо и живимо,певамо и веселимо. И кад не ослобађа од досаде и патњи, не брани од ругобе и смрти, поетска реч је немала утеха у нашем маловечном животу.

Књижевна пак критика у функцији је разумевања литераног дела у свој његовој дијалектичкој спрези и целовитости. Анализа и валоризација текста, кретање по пољу песништва као засебног облика људске праксе, принципијелно, не може се свести на проблематику естетског суда, већ и на нека друга значајна питања.
Тумачење природе уметничког дела и комплекс значења која га конституишу, разумевање стваралачког поступка, постулира одговарајуће критеријуме и адекватну методологију. Аналитичко-синтетичко испитивање текстуре почива на општеприхватљивим научним мерилима, изведених из самих творевина које чине корпус књижевности. Детерминисан хоризонтом естетике, свет уметности речи подлеже и спољашњим оцењивачким начелима.

Доживљавање, поимање, виђење и укус, специфичност темперамента, речју, критичарево ја, чине књижевни суд крајње индивидуалним. Тек, тражи се способност научника и уметника, смисао за склад и нијансу, властита спретност,
Ма колико оптативно-волунтаристички, вредносно-просуђивачки став подлеже и општим естетским законитостима. Спонтан и креативан чин по себи, (по)даље од математички мерљиве апстрактности, књижевнокритички суд ипак спада у рационалан забран и подлеже, као и сваки суд, ревизији и апелацији.
Некохерентног појмовног система, сведена на збир утисака и мишљења, теоријско-критичка мисао изневери, креативност и дело остају несхваћени.
Књига под насловом Огледи и критике у знатном опсегу запрема часописне и новинске прилоге.

Под истим кровом поређани су радови аутора који су се наметнули својим делом. Несводивог поетског и критичког нерва, неки о којима, можда, ваља рећи најбоље, носиоци су наше националне књижевности. Валоризују се, иначе, махом писци који су се попели до класичне висине, славе победници, а побеђени су мимо интересовања; сходно старинском предубеђењу: једни су грађевински предузимачи, а други књижевне калфе који носе цигле. Јер се у заједницу прима оно што доноси ново.

Осим угледних писаца и критичара, заступљени су прегаоци који властитим песничким импулсом надилазе своје позиције и пробијају зид осредњости. Реч је о ауторима солиднијег гласа, изашлих из сенке анонимности — кажимо недвосмислено — посреи је групација која игра већу улогу у распарчавању идеја и представа о самој књижевној уметности. Без корисних трудбеника духа, који се посведневно уздижу на видику, слика и снага лепе књижевности била би непотпуна.

Свако ново издање пружа моућност исправљања грешака. Поново прегледани, текстови се сада дају у нешто ревидираном облику: учињене су допуне, где-где приложене нове чињенице, неке изостављене. Стилске интервенције, надамо се, допринеће лакшем току излагања, а недовољно јасно јаснијим. Отклоњени су технички превиди, јер се суди са становишта граматике и штампарских грешака.

Сакупљени у релативно неутрални мозаик, без заједничке мисаоне перспективе и неке унутарње садржине, књига, надамо се, не оставља утисак ствари силом сабраних и увезаних у корице. Подигнута на старим темељима, од старих цигала, скромно се надамо, она држи прилоге у заједници као што цигле држе зидове куће.

И поред брижљиве ревизије, коначан облик приложених текстова остаје подложан критици. Извлачење из приказаног дела онога што је у њему добро, што доноси, а не чега нема, водило је похвалама, местимице, неодмереним поређењима.

Има наслова прескромних, састављених, можда, без довољно критичности и разумевања, а које је аутору било жао да одбаци; напосе остају сведочанство „сазревања“ и недовољног књижевног искуства.

Читалац ће да опрости упуштање у аутокритику и извињење, за које пословица каже да су они заправо властита оптужба.

Противно уобичајеној пракси при састављању књиге, аутору је ускраћен израз захвалности субјекту чију би великодушну помоћ уживао.

Извор: medijacentar016