Читава Србија се сели у Београд

Ако се разматрају и животна средина, зеленило и удисање чистог ваздуха, у бољој је позицији сеоска средина. Међутим, у Србији суоченој са основним егзистенцијалним проблемима, мало ко мари за екологију.

Хлеба је, чињенице показују, више на улицама метрополе него по сокацима и пашњацима, или у пропалим индустријским центрима. Осим тога, утисак да “све паре иду у главни град” доминантан је код грађана у унутрашњости.

"Нема дилеме да се најбоље живи у Београду, па није чудо што престоница из године у годину 'расте'”, каже Саша Пауновић, председник Сталне конференције општина и градова и додаје да веће могућности запошљавања, макар уз скупе трошкове становања, многе “терају” у Београд.

"С друге стране, они који живе на селу углавном имају кров над главом и могу да се прехране од своје производње, али су им недоступне, рецимо, културне и здравствене установе, а локални путеви су у катастрофалном стању", додаје он.

Како Пауновић каже, најтежи је живот у мањим градовима у унутрашњости. Тамо где је пропала индустрија, највећа је и незапосленост.

"Крушевац, Краљево, Врање, Лексовац, Владичин Хан, само су неки са списка места у којима је становништво масовно без посла. Ситуација у оваквим градовима много је лошија него у селима. У њима се води борба за преживљавање", каже Пауновић.

Подаци Националне службе за запошљавање показују да је највиша стопа незапослености у Белој Паланци, Баточини, Бојнику, Новом Пазару, Лозници и Лесковцу - између 40 и 60 одсто, а у Крагујевцу и Крушевцу је око 30 одсто. Најнижа регистрована стопа незасполености је у Београду - 13,4 одсто.

А они који раде, у Београду, у просеку, зарађују за 25 одсто веће плате него у остатку Србије. Последња истраживања показују да се скоро половина свих зарада у Србији исплати у Београду и Новом Саду.

Око три четвртине Србије чине рурална пространства, на којима живи приближно половина становништва. Како стручњаци и статистика показују - неквалитетно. Српско село прави је пример неуједначеног развоја Србије. Зато Републички завод за статистику сведочи о “нестанку” села. Од око 4.800 села у 200 нема становника, а у још толико нема млађих од 25 година - подаци су са последњег пописа 2002. године.

Свако четврто село је пред изумирањем. У чак 702 насеља у Србији живи мање од стотину становника, а просечна старост је око 70 година. У чак 352 насеља живи мање од 50 мештана, а 350 имају између 50 и 100 становника. Статистика каже и да у селима тренутно има 200.000 празних кућа.

Мање од 40 одсто сељака бави се пољопривредом. Само је лане остало необрађено 600.000 хектара њива, па је некада уређеним атарима већ овладала дивљина.

"Стање у селу данас је лошије него пре 15-20 година. Пољопривреда је у изузетно тешком положају. Сељак није у стању да опстане, нарочито сада када је тржиште преплављено пољопривредном робом из увоза", каже социолог села Милован Митровић.

Стално се прича да опстанку села може да допринесе равномерни регионални развој и рурално предузетништво. Економиста Горан Николић сматра, међутим, да држава нема рачуна да заиста улаже у инфраструктуру села. "Она се уништавају више од пола века и нема начина да се ту нешто поправи. Развој села је могућ једино у Војводини и на северу Србије", додаје он.

Упркос саобраћајним гужвама, стресовима, загушљивом градском превозу, “дивљим депонијама”, чини се да би, ипак, сви да се удоме у престоници. Данас је Београд, без конкуренције, најпривлачнији за живот. У њему има посла и за образоване и необразоване. Главне инвестиције су се слиле у метрополу. И тако ће бити док год политички говори о децентрализацији и регионалној равномерности буду само празна прича.

Повратак у Београд

БОЈНИК – Нама је било много боље у Београду, испод Газеле, него у Бојнику и радо бисмо се вратили у главни град – порука је више ромских породица која се чула протеклих дана у овој сиромашној општини на југу Србије.

- У Београду, по контејнерима смо успевали да прикупимо гвожђе и друге ситнице и да зарадимо свакога дана по 500-600 динара, а овде тога нема – истичу у ромском насељу у Бојнику, уз јасан нагласак да би се радо и то одмах вратили на "старо огњиште".

Из Београда у Бојник морало је да се одсели педесет ромских породица које сада живе у овдашњем насељу "Газела", али сем десетак домаћинстава, остала немају воду и канализацију, што такође изазва велико нерасположење.

Иначе, у бојничкој општини материјалну помоћ Центра за социјални рад добија неколико стотине породица и то углавном ромске националности.

Председник општине Бојник Небојша Ненадовић каже да је проблем породица које су враћене из Београда у Бојник веома комплексан и да због скромног буџета локална самоуправа није у стању да пружи увек одговарајући помоћ.

- Воду су тренутно добиле оне породице које се налазе на траси водоводне мреже, а водоснабдевање ће бити решено и за остала домаћинства - прецизира Ненадовић.