Данас се обележава 100 година од Топличког устанка

Овој великој и значајној манифастацији присуствоваће премијер Републике Србије Александар Вучић, патријарх српски Иринеј, председник Републике Српске Милорад Додик, начелник Генералштаба Војске Србије генерал  Љубиша Диковић, председница Народне Скупштине Републике Србије Маја Гојковић, представници дипломатског кора, министри у Влади Србије и народни посланици.

На Тргу топличких јунака, на споменик Топличанима палим у ратовима 1912-1918.и жртвама у народном устанку 1917. делегације државног врха положиће венце и одати почаст топличким јунацима .

Топлички устанак 1917. године (познат и као устанак на југу Србије или народна буна) је био српски устанак против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. То је био једини "устанак иза фронтова", односно једини устанак у некој држави окупираној од Централних сила током целог Првог светског рата.

Устанку је претходило четовање, а наставило се и по његовом угушењу. Избијању устанка допринело је више чинилаца, а на првом месту бруталан режим у окупираним областима. Непосредан повод устанка је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице.

Масовни устанак је трајао од 21. фебруара до 25. марта 1917. године. Устаничка војска од петнаестак хиљада бораца сручила се у рано пролеће 1917. године са планина у равнице и окупаторске гарнизоне, заробила око хиљаду бугарских војника и ослободила велики део јужне Србије. Највеће борбе су вођене у долини јужне Мораве, на Копаонику и на северу Косова. Било је борби и у другим деловима Србије. Да би угушиле устанак, централне силе су морале са фронтова на Сочи и Солуну повући читаве дивизије.

Општим народним устанком је створена такозвана "Топличка слободна република", која је трајала месец дана.Обухватала је територију Топлице, Јабланице, Јастрепца, источних и средњих предела Копаоника. Многе жене су помагале устанак и имале су у њему битну улогу. Паралелно са устанком у Србији, вођене су комитске борбе у окупираној Црној Гори. Војни резулатати устанка су били уништавање непријатељске живе силе, одвајање дивизија са савезничких фронтова, спречавање регрутације за бугарску војску, спречавање реквизиције, дезорганизација окупаторске власти и пресецање важних артерија као што су пруге Београд — Солун и Београд — Софија, које су везивале централне силе међу собом и са фронтом.

Офанзивом централних сила и страховитим репресалијама у пролеће 1917. године "топличка држава" је сломљена. У самом топличком округу до темеља је уништено педесет пет села. Упркос свему, преостале устаничке чете су наставиле борбе. Током устанка дошло је до сукоба устаничких вођа Косте Војиновића Косовца, који је организовао устанак, и Косте Миловановића Пећанца, којег је послала српска Врховна команда да преузме водство. Неки сматрају да је њихов сукоб "одсјај сукоба Црне (Аписове) и Беле (краљеве) руке".

До јесени 1917. године комитске чете су наставиле борбе широм Србије. У јесен 1917. године Топлички устанак је коначно угушен у крви: окупаторски војници, највише бугарски, убијали су не само последње учеснике побуне, него и жене, децу, старце.

Пре ослобођења Србије погинуле су многе устаничке вође, између осталих вођа устанка Коста Војиновић, стари комита Урош Костић, поп Димитрије Димитријевић, професор Јован Радовић, капетан Милинко Влаховић, студент Тошко Влаховић и бројни други. Преживео је само војвода Коста Пећанац, који се повукао из устанка.