Исповест одбегле девојчице: Молили смо се Алаху и правили се да смо муслимани

Нестали малолетници Момчило Петковић (17) и Анђела Стојнев (13) из Ниша, од јуче су у Србији. Они причају како су доспели у Бугарску.

– Мој дечко Момчило и ја смо побегли од куће, намеравали смо да се домогнемо западне Европе. Хтели смо да искористимо то што мигранти могу тамо без докумената, па смо отишли до избегличког кампа у Бугарској и рекли да смо муслимани из Ирака Џенес Ахмади и Јакуб Јакуби - каже Анђела Стојнев за Информер и додаје:

– Али, када су нам касније рекли да ће нас вратити у Багдад, престравили смо се. Момчило је одмах звао свог тату.

Она каже да су се њих двоје договорили да се представе као Ирачани јер због светле пути нису могли да кажу да су Сиријци или Авганистанци.

– Из Ниша смо кренули пешке ка Сврљигу, када нас је један човек повезао до Књажевца. Затим смо до Зајечара продужили минибусом, а онда пешице кроз кукурузе и блато према граничном прелазу Вршка Чука - каже Анђела.

Она прича да су знали да неће лако прећи преко нашег граничног прелаза, па су зато решили да преко њива дођу до бугарске границе.

– Онда смо залупали на шалтер њиховог граничног прелаза. Обратили смо им се на енглеском и објаснили им да смо азиланти из Ирака. Они су нас потрпали у кола и одмах одвезли у тај камп – препричава девојчица.

Анђела Стојнев каже да су били јако уплашени када су дошли у камп.

– Ставили су нас у неку собу са Сиријцима и Авганистанцима. Било их је најпре троје, па шесторо, а онда дванаесторо. Није нам се свидело с њима, па смо замолили неке Грузине, који су били у суседној соби да нас приме и они су пристали. Нису сумњали да смо муслимани. Молили смо се Алаху, као и остале исламске избеглице да бугарске власти не би приметиле да лажемо да смо муслимани – каже она.

Они су провели осам дана у кампу и дошао је тренутак да се одлучи о њиховој даљој судбини.

– Дошла су тројица и представила се да су нека комисија. Питали су нас одакле смо и када смо им казали да смо Ирачани, рекли су нам да ћемо бити депортовани у Багдад. Уплашила сам се, помислила сам да ће нас тамо побити. Вриснула сам – Момчило, зови тату. Он је одмах телефонирао оцу и тако смо се спасли – каже она.

Телеграф