Сиротињи исекли струју на минус 15

БОЈ­НИК, ЛЕ­СКО­ВАЦ – Ни­ко­ли­ћи су у пла­нин­ској пи­то­ми­ни нај­број­ни­ја по­ро­ди­ца ме­ђу ма­ло­број­ни­ма ко­је су оста­ле да жи­ве у су­ро­вим усло­ви­ма под­но Ра­да­на, на све­га пет ки­ло­ме­та­ра од Бој­ни­ка, у се­лу Ђа­це, по­зна­том по из­вор­ској во­ди, ко­ја, пре­ма ле­ген­ди, по­ма­же не­рот­ки­ња­ма да до­ђу до здра­вог по­ро­да.

Са два­на­е­сто­ро де­це ду­го су жи­ве­ли без стру­је и во­де, али су им пре не­ко­ли­ко го­ди­на бе­о­град­ски би­зни­смен Ми­ро­слав Ми­шко­вић и још не­ки спон­зо­ри по­мо­гли да уве­ду стру­ју и сре­де окућ­ни­цу око тро­шне, ста­ре ку­ћи­це.

Све се то до­го­ди­ло за­хва­љу­ју­ћи не­се­бич­ној по­мо­ћи Сто­ја­на Сте­фа­но­ви­ћа, со­ци­јал­ног рад­ни­ка из ле­ско­вач­ког Цен­тра за со­ци­јал­ни рад, и ло­кал­них ме­ди­ја, ко­ји су јав­ност оба­ве­шта­ва­ли о те­шком жи­во­ту ове број­не по­ро­ди­це.

Та­ко су се­дам кће­ри и пет си­но­ва скром­них Ни­ко­ли­ћа, ста­ри од че­ти­ри до осам­на­ест го­ди­на, по­ред ми­ни­мал­них усло­ва за жи­вот, до­би­ли и број­не по­кло­не.

До да­нас Ни­ко­ли­ћи жи­ве у за­се­о­ку Ђа­це са све­га де­се­так хи­ља­да ди­на­ра со­ци­јал­не по­мо­ћи. При­ли­ком „се­че“ елек­три­ча­ри су Рад­ми­ли ре­кли да њи­хов ра­чун за по­тро­ше­ну а не­пла­ће­ну стру­ју из­но­си ви­ше од 150 хи­ља­да ди­на­ра.

– Ствар­но не знам ка­ко је мо­гу­ће да смо по­тро­ши­ли то­ли­ку стру­ју, ка­да има­мо са­мо си­ја­ли­цу и те­ле­ви­зор ко­ји смо до­би­ли на по­клон. Или нам, мо­жда, утро­шак стру­је об­ра­чу­на­ва­ју по ви­шој та­ри­фи као пред­у­зе­ћи­ма, за­то што је сво­је­вре­ме­но упла­ту за уво­ђе­ње стру­је у овој скром­ној ку­ћи­ци пла­ти­ло пред­у­зе­ће спон­зо­ра – пи­та се Рад­ми­ла.

У ле­ско­вач­кој упра­ви Елек­тро­ди­стри­бу­ци­је „Ју­го­и­сток“ са­зна­ли смо да они сво­јим по­тро­ша­чи­ма ну­де ре­про­гра­ми­ра­ње не­пла­ће­них оба­ве­за на ви­ше ме­се­ци, а да ис­кљу­чи­ва­њу при­сту­па­ју у из­у­зет­ним слу­ча­је­ви­ма, и тек по­сле спро­ве­де­ног суд­ског по­ступ­ка. Не­зва­нич­но са­зна­је­мо да су елек­три­ча­ри из Бој­ни­ка у ме­ђу­вре­ме­ну, по­сле пр­вог при­го­во­ра Ни­ко­ли­ћа, пре­гле­да­ли и за­ме­ни­ли елек­трич­но бро­ји­ло.

Ди­рек­тор Цен­тра за со­ци­јал­ни рад у Бој­ни­ку, Не­бој­ша Ди­ми­три­је­вић, у ви­ше на­вра­та, по при­зна­њу са­мих Ни­ко­ли­ћа, по­ма­гао је да се за осам ђа­ка Ни­ко­ли­ћа у ов­да­шњој по­љо­при­вред­ној шко­ли обез­бе­де уџ­бе­ни­ци, нео­п­ход­на гар­де­ро­ба и обу­ћа.

Гла­ва по­ро­ди­це ви­ше не мо­же да над­ни­чи

Ни­ко­ли­ћи, ка­ко су нам по­твр­ди­ли у бој­нич­ком Цен­тру за со­ци­јал­ни рад, при­ма­ју нов­ча­ну по­моћ од де­се­так хи­ља­да ме­сеч­но. Али та по­моћ је сва­ка­ко не­до­вољ­на, јер отац Сто­јан, због озбиљ­но на­ру­ше­ног здра­вља ви­ше ни­је у мо­гућ­но­сти да при­вре­ђу­је ра­де­ћи за над­ни­цу на њи­ва­ма бо­га­ти­јих се­ља­на.