Улица једини дом: Срби живе у Вагонима, шлеперима, приколицама...

Не зна се тачно колико бескућника има у Србији, а бројке којима се барата кажу да их је између 1.000 и 30.000. Извесно је да је број оних који дословце живе на улици повелик, а према резултатима последњег пописа становништва било их је 1.000, од чега више од половине на београдском асфалту. Пошто је од почетка кризе у бившој Југославију, ратова у нашем окружењу, бомбардовања, незапослености, отпуштања… све више невољника, неке невладине организације тврде да је на улицама много оних који данас немају ништа и никога. Бескућници су постали не само они које је економска криза довела испод руба егзистенције већ и стари који немају пара за дом, а о њима нема ко да брине. Старе и болесне чак и њихова деца довозе и остављају на улици или на прагу социјалних установа које би требало да им пруже помоћ. Људима улице и безнађа придружила су се и деца, о чијем броју се такође само нагађа. Међу бескућницима има и интелектуалаца, остарелих глумаца, сликара, професора...

Центри за социјални рад регистровали су прошле године 44,3 посто бескућника више него годину дана пре тога – њих 290. Али, то је само кап у мору јер се процењује да има можда и 30.000, као и још око 800.000 оних који живе у нехигијенским насељима. По извештају Републичког завода за социјалну заштиту, од оних регистрованих, 61,2 одсто обратило се за неку помоћ.

– Проблем је у томе што центри мало тога могу урадити за те људе јер су главне полуге решавања проблема препуштене локалним самоуправама и зависе од њихове добре воље и новца којим располажу. Центри тим људима дају једнократну новчану помоћ или им обезбеде привремени смештај, али не могу трајније да их збрину – објаснила је Лидија Козарчанин из Републичког завода за социјалну заштиту.

Центри су лане 27 бескућника ставили под привремено старатељство, девет под трајно, а за 18 је изречена мера надзора над вршењем родитељског права. Шесторо је побегло на улице због насиља у породици. Три пута чешће су бескућници мушкарци него жене, мада је међу збринутима било и шесторо деце. Посебан проблем за бескућнике настаје током зиме. Наиме, многи бескућници лети долазе да просе у градовима, а када захлади, немају где да се склоне.

По анализи организације „Хаусинг центар”, просечан бескућник у нашој земљи је мушкарац, стар 51до 65 година, који никада није био у браку, с највише осам разреда школе, незапослен више од пет година, са здравственим, најчешће менталним проблемима. У прихватилишта за бескућнике, пак, одлазе школованији, разведени, без ближе родбине и склони алкохолу. По речима координаторке истраживања Милене Тимотијевић, просечан бескућник нема децу, рођаке или пријатеље који би му помогли, нема ни ванбрачног партнера.

– Сваки трећи корисник прихватилишта лечио се у психијатријској болници – рекла је Милена Тимотијевић. – На наше питање шта може учинити да би себи помогао, одговара да не зна или да не може ништа сам. Изненађујуће то што више од половине бескућника и даље показује ентузијазам да учествује у политичким изборима, што није специфично за ту популацију, али је могуће повезати с предизборним обећањима и очекивањима да помоћ стигне од државе. Највише конкретних очекивања имају становници ромских насеља.

Центар за унапређење социјалног становања социјално угрожених група „Хаусинг центра” утврдио је да у Србији живи између 800.000 и 900.000 оних који су у ризику да постану бескућници, што је отприлике исто онолико колико се процењује да има грађана који данас живе испод линије сиромаштва.

Вагони, шлепери, приколице

По подацима из последњег пописа становништва, 7.635 просторија у Србији било је настањено из нужде. Под том квалификацијом подразумевају се напуштене старе куће, вагони, шлепери, приколице и војнички шатори у којима су регистровани неки станари. У некима је живела по једна особа, а у некима целе породице.