Врање: Сестре Ристић добиле кућу

Кажу људи да нас сопствена мука толико притиска да туђу уопште и не видимо. Кажу, али много греше. Сузе Милене (15), Јелене (13) и Милице (11) Ристић, из Коћуре код Врања, натопиле су саосећањем многу савест. Захваљујући баш томе што су пре пет-шест месеци многа срца задрхтала од туге читајући у “Новостима” потресну исповест трију девојчица, оне сада живе у новој кући.

А до пре некиолико дана, Милена, Јелена и Милица живеле су у забитој Коћури, у планинама изнад српско-македонске границе. До школе су путовале десет километара у једном смеру, а до Врања им је потребно три пут толико.

Иако тек закорачиле у живот, нису много добра од њега виделе. Кад је Милени била тек десета, напустила их је мајка. Удала се за другог. Отишла, кажу сељани, да чува туђу децу. Своју, откад је отишла, није ни погледала, ни јавила се није.

- Кад је мајка отишла, Јелена је имала осам, а Милица шест година. Шта сам друго могла него да им будем као мајка, најстарија сам - прича Милена, као да је потпуно нормално да са десет година почнеш да се рвеш са животом.

ПРИ КРАЈУ РАДОВИ на кући су при крају. Недостаје, додуше, још 1.500 евра. Али, надају се девојчице да ће и то да се реши. Уосталом, обећао је и градоначелник Врања, Мирољуб Стојчић, да ће да помогне.

Некадашња кућа, а само је оптимиста тако могао да назове трошну избу, била је једина усред шуме. Најближи комшија - на суседном брду.

Имају сестре Ристић оца, али Благоје је тешко болестан човек, па од њега вајде нема. Тек страх да им чува, да нису потпуно саме у оној шуметини.

- Тата је ту, хоће да помогне, али нема снагу, болестан је. Понекад нацепа дрва код комшије, узме неки динар. За остало се саме сналазимо. Продамо јаре па купимо брашно, шећер, то што нам треба за кући - описује Милена како живе.

Милена је од септембра средњошколка, преселила се у Врање. Сестре и отац остали су сами у планини. Али, није то једина њена брига. Пре месец дана поплава је однела пут до њихове куће, па се сад до њих може само заобилазним стазама које једино војни теренски џипови могу да савладају.

И тешко би њихова блатњара издржала следеће невреме, а камоли клизиште које им се надвило буквално изнад крова.

Срећом, има добрих људи који су слику сестара Ристић видели само у новинама, али им је то било довољно да пожеле да им помогну - новцем, поклонима, гардеробом, бригом, саветом, утехом... Тако је баш урадио један пословни човек из Београда. Једноставно је платио 7.000 евра да се Милени, Милици и Јелени купи кућа негде ближе Врању, да се, како је рекао, деца не злопате. Услов - да му се име не помиње у новинама.

- Помажем јер хоћу да деци буде боље, а не да сви причају како сам ја дао новац - каже он.

И не само то, он ће сваког месеца уплаћивати по 20.000 динара.

Али, није само овај добар човек помогао девојчицама. Добиле су и 200.000 динара од Душана Бајатовића, директора “Србијагаса”. Таман да се купи кућа у оближњем Тибужду.

- Много сам срећна. Сад ће Милица и Јелена да ми буду близу. Можда нећу више морати да будем у интернату, већ ћу сваки дан да путујем до школе. Хвала свим добрим људима што су нам помогли - узбуђена је Милена.