Где су нестали змајеви и виле?

Овај трстенички новинар и књижевник за "Курир" говори о митологији Поморавља, о вампирима, змајевима, вилама, вилењацима и другим народним казивањима које памти народно стваралаштво овог дела Србије.

"Највише пажње посветио сам вилама и змајевима. Успео сам да дођем до сазнања како су се рађали змајеви, а рађали су се из ужарене лопте, "засунчета", која је из језера код села Претркале, у нишком крају. Из тог језера обавезно је у јесен излазила ужарена лопта и лебдела високо ка небу. Око поноћи, "засунче" би се распрскавало у безброј малих "засунчади" који би дуго заједно лебдели над небом јужне Србије. Из ватре једног "засунчета" тада се рађао змај. "Засунчад" су га пратила до пред зору, док им не израсту крила, а онда га остављали да он сам пронађе своје станиште, планину" почиње причу Жика.

Николић наглашава да су и виле биле веома присутне у народном казивању код Срба, а народ их је поделио у три групе, међу којима су водене виле, планинке и русалке, виле које су у посету Србији долазиле из Русије.

"Виле су биле прелепе, а српска младеж је посебно волела да их гледа док се купају наге у језерској Биле су велики пријатељи људима и помагале су им, посебно при видању рана. Водиле су љубав с људима и кажњавале оне који нису умели да чувају тајну. Строго су чувале виље особине, да могу да лете, да буду невидљиве и да не старе. Ако им се украде чешаљ, постају обичне жене, а ако им се украде окриље, онда више не могу да лете. Виле су биле велике чистунице, проводиле су много времена крај воде. Виле су бесмртне, али су као и извори отањиле у Србији. Све их мање има у нашој земљи" каже Николић.

Он прича да су змајеви били заштитници и чувари плодних поља. При налету страшних ветрова, змајеви су подизали крила и улазили у борбу с њима, цепали су их, захваљујући ватри из својих крила. Тако су, према причама, бранили српска берићетна поља.

"Змајеви су били велики љубавници. Бирали су најлепше девојке, жене и удовице које су заборављали њихови мужеви, па су с њима водили љубав у дугим ноћима. Из такве љубави рађала су се у Србији "змајевита" деца. Од друге деце разликовала су се због огромне снаге и могла су да ураде што десет обичних људи не може. Змајевита деца разликовала су се и по малим крилима, која по потреби рашире и могу да лете, а тад им и порасту" каже истраживач митологије и додаје да је још као дете слушао причу да се у Медвеђи, код Трстеника, повампирило неколико умрлих људи.

"И међу вампирима је било злих и опаких, који су сисали народу крв и давили га. Наравно, било је и добрих вампира, који су, такође, водили љубав са женама, а из таквих љубави рађали су се вампирчићи и ђаволчићи. По једном таквом ђаволчету породица Ђаволовић из Медвеђе је добила и своје презиме" вели овај трстенички новинар.

Народ је веровао да се може повампирити сваки мртвац који умре без свеће и коме кожа није бодена. Зато памтимо традицију да сваког умрлог, пре сахрањивања, прободу глоговим трном. Појавом вакцине, људска кожа се боде, па су и вампири ишчезли.

Каже да све ово указује да је духовни живот код Срба, нарочито у Поморављу, био веома развијен. Остаје нам да жалимо што овим путевима није прошетао и Вук Караџић. Сигурно је да би записана народна књижевност била далеко богатија.