Обољења штитне злезде

Обољења штитне злезде

Штитна жлезда - glandula thyreoidea је жлезда са унутрашњим лучењем која је смештена са предње стране врата, испред гркљана, и има изглед лептира. То је највећа жлезда у нашем телу која лучењем хормона тироксина (Т4) и тиронина (Т3) регулише метаболизам свих ткива у нашем организму, а лучењем хормона калцитонина учествује у регулацији концентрације калцијума у крви.

Производња и секреција тироксина и тиронина налази се под контролом тирео стимулишућег хормона (ТСХ) хормона који лучи хипофиза. ТСХ стимулише синтезу и ослобађање ових хормона, али и он стоји под контролом тиреотропина (ТРХ), хормона хипоталамуса, који стимулише лучење ТСХ. Тироксин и тиронин механизмом негативне повратне спреге смањују лучење ТРХ и ТСХ и на тај начин се прекида даља синтеза хормона штитасте жлезде. Када им концентрација у крви опадне, одблокира се лучење ТРХ и ТСХ и тако омогућава производња тироксина и тиронина. Такође и ТСХ делује механизмон негативне повратне спреге на хипоталамус (ТРХ).

Дакле, практично свака ћелија у нашем организму зависи од тироидних хормона. Ови хромони утичу на  раст и сазревање, повећавају базалну потрошњу кисеоника и стварање топлоте, синтезу протеина, број срчаних откуцаја и снагу срчане контракције, убрзавају разградњу масти и смањују њихову количину у телу. Они такође имају кључну улогу у развоју нервног система, подстичу будност, повећавају осетљивост на различите стимулусе, утичу на осећај глади, памћење и способност учења, као и на нормалан емоционални тонус. Такође, имају важну улогу у репродукцији мушкарца и жене и на одржавање нормалне трудноће. Утичу на раст и развој мозга у феталном периоду и током првих година живота. Недостатак тироидних хормона у овом периоду може да доведе до менталне заосталости (кретенизма).

Поремећаји функције штитне жлезде

ХИПОТИРЕОЗА – је стање смањене функције штитасте жлезде  које се карактерише успореним радом срца, поспаношћу, умором, успореношћу, добијањем на тежини, повећањем коцентрације масноће у крви, малокрвношћу, затвором столице и појавом отока лица и тела. У тежем случају који се назива микседем може доћи до оштећења срчаног мишића и менталних поремећаја.

Болести које доводе до хипофункције штитне жлезде:

•     Хашимото тиреоидитис
•     Де Кварвејнов тиреоидитис
•     Тиреоидитис (запаљење штитасте жлезде)
•     Јатрогени хипотиреоидизам (оперативно уклањање штитасте жлезде)
•     Хипотиреоидизам изазван разним лековима (амиодарон, интерферон алфа)
•     Ендемски кретенизам
•  
• Хронично запаљење штитасте жлезде (Хашимотов тиреоидитис, лимфоцитарни тиреоидитис) представља вероватно најчешћи узрок смањене функције штитасте жлезде, посебно код деце и омладине.

Дијагноза хипотиреозе поставља се на основу мерење нивоа ТСХ и слободног тироксина у крви. ТСХ је тиреостимулишући хормон кога лучи хипофиза и  који стимулише производњу хормона штитасте жлезде. Представља најосетљивији тест и када је повишен указује на хипотиреозу.

У лечењу хипотиреозе врши се доживотна надокнада хормонима који имитирају нормалу продукцију хормона штитне жлијезде (Еутхирокса, Летрокс) и који се узимају се у одређеној дози ујутро на таште. Лекови се дозирају на основу налаза хормона те налаза ТСХ.

Хашимотов тиреоидитис - је запалење штитасте жлезде које обично настаје као последица вирусне инфекције. Ова инфекција покреће стварања антитела на вирус која истовремено нападају и сопствене ћелије штитасте жлезде.

Иглена биопсија штитасте жлезде односно цитопатолошки преглед показују у микроскопском пољу искључиво лимфоците те се болест због тога назива лимфоцитарни тиреоидитис. Будући да су клиничке тогобе које болесник има безначајне, први стадијум болести обично прође незапажено.

Као крајња консеквенца хроничне упале јавља се смањена функција штитасте жлезде односно хипотиреоза.

Дијагноза се поставља на основу вредности хормона и присуства антитела у серуму пацијента. Неопходна антитела за постављање дијагнозе су тзв. ТПО антитела. Ултразвучни преглед оваквих пацијената показује да је жлезда увећана и измењене структуре са присуством великог броја чворића. Уколико су ти чворићи већи од 0,5 цм, неопходна је допунска дијагноза ради искључивања могућих тумора жлезде.

Контрола и лечења ових пацијената обавља се прегледом код ендокринолога једном у 3-4 месеца.

Струма - означава свако увећање штитасте жлезде. Ово увећање може бити праћено њеном смањеном, нормалном или повећаном функцијом. Такође, штитаста жлезда може бити увећана дифузно (у целини) или нодозно (што подразумева постојање једног или више чворова у штитастој жлезди).

Аденоми ("чворови") штитасте жлезде– Чворови у пределу штитасте жлезде представљају веома чест налаз и данас се често откривају захваљујући ултразвучној дијагностици. Чворови могу бити доброћудни (бенигни) и злоћудни (малигни). Они су ипак обично доброћудне природе (око 95%), а карциноми штитасте жлезде су релативно ретка стања. Процењује се да се на 100.000 становника годишње има око седам нових болесника са овом дијагнозом. Према статистикама Сједињених Америчких Држава, процењује се да око 4% целокупне популације има мањи или већи чвор у пределу штитасте жлезде и да је однос жена и мушкараца 4:1. У дечјем узрасту, промена се ређе јавља и мања је од 1%, између 11. и 18. године учесталост је 1,5%, а код особа старијих од 60 година преко 5%. Поред видљивих "чворова" у пределу штитасте жлезде, ултразвучни апарати препознају постојање "чворова" далеко мањих димензија од оних који се могу видети голим оком, тако да се претпоставља да више од 50% особа старијих од 50 година има промене у пределу штитасте жлезде.

Чворови штитасте жлезде се чешће јављају код жена.

Код сумње на карцином обавезно се ради иглена пункција чвора под контролом ултразвука.

Карцином штитасте жлезде данас се у великом проценту случајева може потпуно излечити. За разлику од друге врсте малигних тумора, смртност пацијената са туморима штитасте жлезде је мала. Ова контрадикторност објашњава се самом природом тумора. Они се веома споро развијају и остају локализовни у жлезди дуги низ година, што даје добре шансе за њихово лечење. Ипак, у неким случајевима први знак болести могу бити метастазе у лимфним чворовима врата као и удаљене метастазе у плућима или костима. Стога је веома важно правовремено препознати чворове који имају каратеристике малигних тумора.

Факториризика за настанак рака штитасте жлезде су: терапија зрачењем регије врата током детињства или изложеност зрачењу (бомбардовање, катастрофе нуклеарних електрана), генетика (неки карциноми штитасте жлезде имају карактеристике наследних болести), као и пол: већи проценат малигнитета је код мушкараца, мада су "чворови" чешћи код жена; већи је и проценат малигних "чворова" код млађих него код старијих, уз податак о порасту "чвора" за кратак временски период.

Дијагноза се поставља на основу: локалног налаза, тј. прегледа штитасте жлезде пипањем,  лабораторијских анализа, ултразвучног прегледа, иглене биопсије чвора и евентуално сцинтиграфије штитасте жлезде (тзв. хладни чворови).

Лечење  - Чворови у штитастој жлезди знатно чешће представљају доброћудне промене, које не захтевају и обавезно лечење. Појава тврдог чвора, посебно ако је фискиран за околно ткиво или су присутни увећани лимфни чворови на врату, побуђује сумњу на малигни карактер.
Терапија нодозне струме зависи од њене природе. Некада је потребно само праћење, а некада оперативно лечење или примена радиоактивног јода, ретко медикаментна терапија.

Започните лечење на време прегледом код ендокринолога, да бисте се осећали боље и избегли озбиљне здравствене проблеме до којих доводи поремећана функција штитасте жлезде.

Прочитајте више на сајту www.milleniummedic.rs