"Најбогатији у Србији раде на црно"

То је оценио економиста Драган Радовић, који констатује да новца за буџет има на сваком кораку, само га треба наплатити .

"Када би држава усвојила мој план борбе против сиве економије, гарантујем да би све утаје могле да се спрече, а ако се у првој години наплати и половина од три милијарде, то би био велики успех", каже у разговору за Танјуг овај по струци привредник, који се већ годинама на терену бави феноменом сиве економије.

Радовић упозорава да држава годишње губи око 150 милиона евра зато што закуподавци не плаћају порез на издате станове. "У Србији се издаје 400.000 станова и 100.000 локала. Бруто обрт на годишнејм нивоу износи милијарду евра и сви се питају како је могуће толики промет да се обавља, а да нико не плаћа порез. Ту држава мало греши јер пореска стопа за издавање и закуп је 20 одсто, дакле превисока је. Зато нико и не пријављује, а ако би спустила на 10 одсто, онда би се прикупили значајни порески приходи", тврди он.

Његова рачуница се не поклапа са оценама већине економиста који мисле да се сива економија не може сузбити у потпуности, као ни за кратко време, већ да је Србији потребно неколико година како би се пореске утаје смањиле за неколико стотина милиона евра.

Процена Фискалног савета је да би Србија у борби против сиве економије у наредне три године могла да уштеди између 300-350 милиона евра и то уз озбиљну реформу пореске управе.

Радовић, међутим, тврди да у Србији има око тридесет бранши у којима се кроз сиву економију губе десетине, па и стотине милиона евра, али и указује да је највећа заблуда то што се под сивом економијом углавном мисли на продају на уличним картонским тезгама.

"Сива економија која мора да се сузбије је она која се обавља под плаштом легалне фирме. То је оно када неко отвори легалну фирму, обавља промет који не пријављује, као ни раднике и по том основу остварује највеће утаје", тврди Радовић.

Кључни доказ да се сивом економијом не баве најсиромашнији слојеви становништва, према његовим речима је тај што нерегистровани промет прелази 10 милијарди евра, а утаје прелазе три милијарде евра пореза и доприноса годишње.

Као пример наводи туризам и угоститељство где се утаји око 300 милиона евра јер већина туристичких агенција ради илегално, не издаје рачуне, превози туристе ван земље на црно. "У угоститељству имате ресторане који имају више десетина радника, који не пријављују промет, а нису ни у систему ПДВ-а", истиче он.

Производња и продаја алкохола се према његовим речима чак 80 одсто одвија у црној зони јер су огромне акцизе и порези, па утаје у тој бранши доносе велику корист утајивачима. Он каже да је у Србији званична продаја 12 милиона литара ракије, а продаја заправо износи 60 милиона литара.

Говорећи о пекарској индустрији, Радовић каже да чак 70 одсто пекара у Србији није у систему ПДВ-а, што значи да се преко милион векни дневно прода на црно. "Чак и када је граница за улазак у ПДВ била четири милиона динара, пекаре ни тада нису биле у систему ПДВ-а, а тај промет боље пекаре испуне за свега два месеца рада. Занимљиво је да се и брашно, које има акцизне маркице, продаје на црно", тврди он.

Власници који раде сто посто легално, према Радовићевом мишљењу, морају даноноћно да размишљају о свом послу и како да покрију своје обавезе за порезе и доприносе. "Ови други који су у сивој зони имају само један циљ, а то је да што више пореза утаје и како што пре да потроше тај новац. Психолик српског утајивача је свуда исти - имају добре аутомобиле, новац троше мимо земље, а ако случајно то нелегално пословање буде угрожено, бизнисмен банкротира", објашњава он.

Утаје у естради он процењује на 90 милиона евра.

Радовић се пита и да ли се ишта у грађевинарству ради легално јер нико не контролише изградњу зграда по Србији. "Имате објекат на Златибору где се праве зграде са 50 апартмана. То мора да кошта најмање три милиона евра, а нико није дошао да пита инвеститора да му да рачуне за блокове, цемент, исплаћене зараде за раднике", наводи Радовић.

На играма на срећу, како додаје, годишње се утаји око 100 милиона евра и Радовић каже да је држава сада схватила да ту леже велики буџетски приходи и први резултати у борби против сиве економије у кладионицама су већ забележени.

"Новца за буџет има на сваком кораку, али га треба наплатити. На жалост, систем наплате је изузетно лош. Пореска управа је највећи кривац са једне стране, а са друге стране, она је једина која може нешто да поправи јер има кадар", каже он.

Он каже да су два највећа вида утаје - преко ПДВ-а, које годишње пређу једну милијарду евра, и утаја пореза и доприноса која износи 1,5 милијарди евра у току године.

"Како може толико да се утаји пореза и доприоса? Па може јер 700.000 радника у Србији ради на црно. Инспекторат за рад открио је тек 5.500 радника који раде без пријаве у 2013.години. То је катастрофалан учинак", категоричан је Радовић.

Он каже да као изговор за утаје привредници најчешће истичу превисоке пореске стопе.

"Једине превисоке пореске стопе су управо порези и доприноси на зараде радника који су од 62 до 65 одсто и треба их смањити за трећину. На тај начин привредници ће бити стимулисани да примају нове раднике и то највише они који су радили у легалној зони", изјавио је он.

У погледу привредника који послују на црно, Радовић каже да њих само јака репресивна политика може да натера да пређу у легалну зону.

Упитан да ли се исплати радити у сивој зони, Радовић одговара да само привидно изгледа да онај ко послује у сивој зони има веће приходе, али да је реалност потпуно другачија.

"Сви који раде у сивој зони, више или мање, раније или касније су осуђени на банкрот. Опстају махом фирме које раде легално", наводи он уз образложење да има много фирми које од 1990. године раде легално и које су уз све тешкоће повећале број радника.