Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Кад одлазите из родног краја, све што је било сели се у успомене

rssBookmark and Share

Лесковац 23.10.2014. Данило Коцић

Слушали смо га, знали смо да је од нас и паметнији и образованији, али смо волели да му постављамо и незгодна, сурова питања, и увек смо се – а не знам ни сам зашто – радовали када није знао одговоре на поједине загонетке живота.

Кад одлазите из родног краја, све што је било сели се у успомене

-Постоји прастара немачка легенда у којој загонетни свирач долази у град Хамилтон и ту свирком покушава да очисти место од напасти која га је задесила, од – пацова! Баш тако, од пацова! – појачава наш школски друг Стева казивање као да је у нашим очима осетио неверицу или гадљивост.

Док смо га посматрали, као да смо ђачићи а не његови школски другари, он настави:

-Пошто га нису плаћали, он се преображава, постаје своја супротност и свирком одводи градску децу! Ето, тако се често здрава, добра намера претвара у велико зло!

Говорио је као пријатељ, али и психијатар, говорио је обичним језиком о мудрим стварима, казивао је о тајнама човековог обрта, у себи и изван себе. Тада нам доприча и једну причу о звону и звоњави.

-Које је звоно најбоље?

-Оно које се најдаље чује.

-А које се најдаље чује?

-Оно које не звони сваки дан!

Звали смо га једноставно Стева! А његов право име је – Стеван! Наравно, није се љутио због тога, а каткад је у шаљивом тону говорио да оно ,,н” није добро чуо, јер је малчице наглув.

-Од ренесансе, људи су се мало променили. Дошла је техника, али то је нешто друго. Остале су исте људске слабости, присутна је иста жеља да се влада, ту је похлепа… похлепа и само… похлепа!

Једном, пак, док смо се жалили како лоше спавамо, више у шали, али и озбиљно, прозбори:

-Увек када размишљам о томе шта је слава, шта је људски ум и шта би требало чинити да наши мали животи буду мало уреднији, сетим се Сартра. Знате, он је одбио Нобелову награду, њему су три пута подметали експлозив за време рата у Алжиру. О њему сам размишљао као великом човеку и великом писцу. Посебно сам се одушевио сазнањем да се никада није понео као Нарцис. Па он је живео без луксуза, али и без строгости, без табуа и без славља, изузев – хучног писања!

Ништа нисмо говорили, а шта бисмо и могли да кажемо. Слушали смо школског друга, сада професора медицинског факултета. Носио је обичан џемпер, готово олињали капут и неке старе панталоне. Шалили смо због тога, он би одговарао:

-Браним се од живота, од зависти, и од чини! Ха… ха… ха!

И ми бисмо се насмејали, заразно, младалачки, као да смо тек изашли из гимназијских клупа.

-У нотес који ми је стално крај узглавља мале, несређене спаваће собе, стално сам уносио нека мудровања. На једном месту сам записао – говорио би наш школски друг – да је Маргерит Јурсенар, прва жена примљена у Француску академију уметности, умрла у 84 години на острву Мон Дезер, у држави Мејн. Записао сам и њене готово заветне речи: ,,Недавно сам, у једној од својих књига, кроз уста једног императора, рекла да похвала пристаје само мртвима. Док смо живи, прати нас препирка, оправдане или неоправдане похвале, али мртви, они имају права на ту врсту увођења у гроб, пре него што наступе векови славе и хиљадугодишта заборава…”

Стеван нас је занео том причом, а рече да се у ординацији наслушао трагичних исповести, великих убеђења и огромних заноса. Све је некако било у знаку вишка температуре. Волео је Стеван књижевнике, песнике, драматурге, воле је живот кафане, а неки су се чудили како је све успевао да постигне. Одговорао би као драмски писац Душко Ковачевић у разговору са једном угледном и лепом новинарком.

-Тај интервју, каже Стеван, стоји у фијоци моје ординације: ,,Цело моје детињство ми се у сећању слива у један сунчан дан са пуно игре и пуно смеха.”

Пратили смо га, и упијали његове речи:

-Он је – настављао би Стеван –  упамтио деду, мајчиног оца, који је говорио: ,,Боље је да умрем, него да ми се нешто деси!”

Док смо размењивали нове мисли, покушавајући да и ми будемо и духовити и образовани, Стеван би допричао нешто што нам се стварно допало:

-Током протеклих месеци уопште нисам обраћао пажњу на годишња доба, на боју неба, на звук, на било шта што сваког човека одређује у времену и простору! Баш тако! Малчице нас је то говорење занемело, али смо питали школског друга:

-Колико је тачно да има људи којима је тешко да изгледају срећно, јер увек очекују оно најгоре!

-Неки праве билансе и када им није време. Други живот виде као бескрајну рутину, као да је све што је било интересантно и узбудљиво прошло мимо њих. Има људи који при првом судару са поразом доживе шок и никада се више не опораве. Њима се тада чини да ће умрети од туге! Некима се и то деси. Али, само некима! Други су жилавији и преживе и највеће ломове. Али, али… али… и они су, не ретко само људске олупине. И то је страшно сазнање. Боље је понекад да човек тога и не буде свестан.

Стеван нам исприча, са неком невероватном лакоћом, готово са уживањем – или се бар тако нама чинило, јер нам је тај свет био стран – да је познавао неколико научника који су били деценијама заокупљени проблемом смрти, посмртним обредима, самоубиствима, еутаназијом и сличним стварима.

-Схватио сам – наставио би Стеван – да је истраживање смрти можда сасвим добар начин да се спокојно живи и ведро осмехује!

Тада би наш школски друг, као поруку живота, испричао једну кратку, занимљиву Толстојеву бајку, чија му је порука, каже, била лековитија од сваког лека, од сваког разговора и сваког привида:

-Разболе се један цар и рече: ,,Даћу половину царства ономе ко ме излечи.” Тада се окупише сви мудраци и стадоше већати како да излече цара. Нико није знао. Само један мудрац каза да се цар може излечити. Он рече: ,,Треба наћи срећног човека, скинути с њега кошуљу и обући је цару – цар ће оздравити! И цар посла да траже срећног човека по његовом царству, али су цареви изасланици дуго путовали по читавом царству и нису могли да нађу срећног човека. Није било никога који је био сасвим задовољан. Ко је богат, побољева; ко је здрав, сиромах је; ко је здрав и богат, њему жена није добра, а неком деца нису добра; сви се на понешто жале. Једнапут је царев син пролазио касно увече покрај једне колибе и чује – неко говори: ,,Па хвала Богу, нарадио сам се, најео и лећи ћу да спавам; шта ми још треба?” Обрадова се царев син, нареди да скину с тог човека кошуљу, да му за њу дају онолико новца колико затражи, а кошуљу да однесу цару. Људи које је послао дођоше срећном човеку и хтедоше да му скину кошуљу, али срећни човек је био пуки сиромах и није на себи имао ни кошуље!

-Ето, заврши наш школски друг, ето, у тој бајци се, можда, скривају одговори на сва питања свакодневног живота, на сва питања наше туге и сва питања наших будућих дана!

То Стеваново казивање ме подстаче да га баш ја, а не неко други из великог друштва, упитам шта је, у ствари, срећа?

-Цели живот се може схватити и као један велики апсурд. Ако се тако разуме, а неки мисле да се тако мора и разумети, лако ћемо схватити и оне људе, на пример, глумце, за које верујемо да су срећни, а они сами кажу да им је живот један велики апсурд.

Тада сам добро упамтио Стеванове речи; деловале су отрежњујуће:

-Само се некима чини – а може бити да и таквих има – да могу да бирају боју свога страха!

А онда би додао:

-Људима је понуђено безброј снова. На јави они почињу да раде против себе!

Застајемо, ослушкујемо његову нову поруку:

-Добар живот и лепа смрт највише су што човек може пожелети себи и најдражима, али кад стигну неке године, које ипак стижу, све постаје некако отужно!

Тада наш школски друг изусти још једну животну поруку:

-Знате, када одлазите из родног места – а ко зна колико пута сам то и сам чинио – тај крајолик, и све што је било, из живота се сели у успомене!

Уз све, доприча:

-Личи каткад живот на шкољку у којој сија бисер, а ту се смести цели наш свет. Цели, у комадима!

Стеван ѕаврши, док смо се смејали:

-Другари, ја сам помало инвалид. Па ја сам психијатар. И не замерите што је то тако, али је тако!

 

Данило Коцић, новинар, рођен у 1949. године у селу Дадинце, Власотинце. Завршио правни и филозофски факултет.

Објавио књиге песама Чудна лађа (1976), Дневник на распусту (2003),  Говор камена (2004) и Песма жени (2007) и романе Изабрани живот (1997) и Изабрана тишина (2001). Написао двотомну студију (1.100 страница великог формата) ,,Лесковачки писци и њихово доба’’. Најновији роман „Избрани снови’’ проглашен за најбоље дело на ,,Филексовом’’ анонимном конкурсу.

За свој новинарски, публицистички и књижевни рад добио више значајних признања, међу којима су и октобарске награда Града Лесковца и Власотинца.

Коментара: 0


#   Лесковац   Власотинце   Филозофски факултет   Дадинце   Данило Коцић
@


 


[ Додај коментар ]