Јужна Србија Инфо
Ћирилица | Latinica

Село Дадинце – Власотинце: Једна прича…

rssBookmark and Share

Власотинце 11.08.2014. Mедија центар Лесковац

Има села која су скрајнута са магистрале, осуђена на пропаст, али се то ипак још није догодило. Истина, умиру у том кругу где царује тишина, али остају приче, лепе приче о људима и љубави коју суза вечита времена понели из те недођије.

Село Дадинце – Власотинце: Једна прича…

Такво је село Дадинце, пет километара удаљено од Власотинца. До пре неколико година, до њега се стизало макадамом, а сада вијуга асфалтна деонице пута. Неки кажу – у то треба веровати – стигла је прекасно, јер се овде много, много чешће умире него што се рађају деца. То је усуд свих планинских села. Нестају, али легенде остају.

Дадинце је познато као село виноградара и бројних интелектуалаца, највише лекара. Од када је чувени др Данило Стојиљковић (по коме аутору ових редака родитељи наденуше име) завршио Медицински факултет у Београду – између два светска рата – најхуманији позив је ,,заробио горштаке“. Много је познатих лекара. Данилов син, др Мића Стојиљковић, постао је доктор медицине и годинама радио на Медицинском факултету у Нишу. Из чувене старије генерације лекара угледом, али и скромношћу издвајао се др Петар Јанковић, који је деценијама био начелник Инфективног одељења у Лесковцу, а многима био узор да крену његовим трагом. Само је у лесковачком Здравственом центру последњих деценија радило десетине лекара из села обојеног тугом, али и весељем.

У шали, која има јасну поруку, Дадинчани беседе да би у Лесковцу могли да формирају лекарски конзилијум. Др Крста Марковић, др Славко Крстић и њихове ћерке – докторке, део су екипе лекара чију су корени из ,,планинског развигора’’. Др Верица Ивковић предводи средњу генерацију лекара, а порекло из дадиначеке недођије води и др Милена Коцић Вукомановић, ћерка аутора ових редова.

Медицина јесте велика љубав Дадинчана, али су у овом селу рођени многи познати професори, економисти, инжењери, судије, фармацеути, новинари… Следили су поруке чувеног учитеља Драгомира Тасића, који је деценијама упућивао ђаке у свет науке и говорио да обавезно студирају. По његовој препоруци, фармацију завршавају Синиша Павловић и Јован Јанковић, а међу судијама неспорно највећи углед стекли су Новица Марковић и Марислав Стојиљковић, који је својевремено био најмлађи председник Општинског суда у Власотинцу, али и Србији, а касније је деценијама ,,делио правду“ у Окружном суду у Лесковцу. Велику групу сјајних дадиначких интелектуалаца предводи Зоран Коцић, први професор енглеског језика, а његовим стопама кренула је и ћерка Тања, такође професор енглеског језика. Професорским послом успешно су се бавили многи Дадинчани, а ,,најстрожи’’ међу њима свакако је Србислав Ристић, професор физике, оји је две године – пензионер!

Дадинце је дало и председника владе. Из ових крајева води порекло Драгиша Цветковић, који је имао ту несрећу да се налази на челу владе у само свитање Другог светског рата. У комунистичкој Југославији то је Дадинчане пратило као неизбрисива сенка од које нису могли да се ослободе, чак и да су хтели, а многи су због тога намах побољевали и умирали. Дадинчани воле своје винограде. многи су их напустили, али има и данас сјајних виноградара. Мића и Синиша Цакић, иначе дипломирани економиста, прави су мајстори у прављењу вина и победници чувеног власотиначког Винског бала. Одлични виноградари су и др Савко Крстић и његов брат Жарко Крстић, дипломирани грађевински инжењер, а ту су и мали, обични људи који не воле да се помињу у новинама.

За крај, као поздрав, као разгледница за сећање: У Дадинцу, том нетипичном селу југа Србије, где протиче чиста планинска река, виноградарство је прво занимање, а образовање љубав којом су задојени за цео живот!

Данило Коцић


 

Коментара: 2


#   Власотинце   образовање   Медицински факултет   Дадинце   Данило Коцић   доктори   виногради   Драгиша Цветковић   Јован Јанковић
@


 

▲ ▼ [+][-]


  • (+1) (-)

    Ljubica, 30.05.2017.:
    Imam zelju da vidim Dedince i osetim atmosferu .tog planinskog mesta.Mozda me put i nanese tamo.

  • (+) (-)

    Lela, 22.08.2017.:
    Ti mali obicni ljudi i cine to selo mnogo vise i treba da se spomenu. Bez njih ono bi bilo pusto. Svako od njih je poseban i drugaciji a to ne zavisi od njihovog obrazovanja nego od njihovog srca,koje cini u celosti ovo selo.


[ Додај коментар ]