Ненаучно обликовање мишљења о „епидемији рака“

„Свест преживелих не пружа нужно чињенице, те сведоци понекад дају сасвим искривљене слике, неодговарајуће доказе, али то, међутим, не значи да њихова сведочења не доприносе бољем разумевању прошлости.“

Alaida Asman, History, Memory and the Genre of Testimony, 2006.

Помињање радиоактивности ствара у народу осећај страха. Ове године навршавају се две деценије од почетка и окончања НАТО бомбардовања СРЈ Југославије.

Од тада, до данас, јавности су периодично предочавани узнемирујући подаци о значајном загађењу животне средине и порасту броја оболелих од рака, при чему је као узрок навођен осиромашени уранијум (ОУ) којим су биле „обогаћене“ бомбе које је НАТО авијација, тежишно, „засипала“ територију Косова и Метохије и југа Србије. Недостатак релевантних истраживања, анализа и доказа о томе у којој мери су ОУ и хемијска загађења (до ког је дошло током и након гађања хемијских, нафтних и електропостројења) узрок, евидентног, пораста канцера у Србији, допринео је да се стручна и друга јавност, по том питању, подели.

Док нас поједини научници и лекари упозоравају да нам прети епидемија малигних обољења, други тврде да ОУ није нешто чега треба да се плашимо, јер за тако нешто нема доказа. Коме веровати? Шта је истина?

Иако је у јавности присутна теза да је бомбардовање довело до експлозије малигних обољења у нашој земљи, анализа Републичког завода за статистику не потврђује ову теорију. Она показује да број умрлих од рака данас јесте већи у односу на 1999. годину, али је сличан пораст броја умрлих регистрован и у периоду од 1990. до 1999. године. Ни Међународна агенција за истраживање рака и Светска здравствена организација (СЗО) не уочавају конкретну везу између загађења осиромашеним уранијумом и броја оболелих од рака.

Статистику СЗО није лако упоредити са статистиком Института за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ који има истраживања о броју оболелих и умрлих од канцера за Србију без покрајина, док СЗО нема посебну евиденцију за Косово.

Када се потисну емоције, уочава се податак да је Србија, на листи од 37 земаља, на 17. месту у Европи по боју оболелих од малигних тумора. Изнад Србије на овој листи налазе се, углавном, уређене земље, са много развијенијим здравственим системом, које нису бомбардоване осиромашеним уранијумом.

Међутим, када је у питању годишња смртност оболелих од рака, наша земља је, нажалост, у самом врху, заједно са Хрватском, Црном Гором, Македонијом, Мађарском, Пољском и балтичким земљама. Прогнозе за будућност нису охрабрујуће и због чињенице да Србија нема оперативну политику, стратегију или акциони план за смањивање, превенцију и контролу фактора ризика оболевања од канцера (у односу на животне навике грађана), нити има решен проблем одлагања уклоњеног радиоактивног материјала.

Наиме, у фебруару 2019. истиче законски рок за изградњу трајног одлагалишта за радиоактивни и нуклеарни отпад али, још увек, нема назнака да ће Србија ускоро добити објекат у који би се исти одлагао на период од 300 до 500 година, као ни функционално постројење за његову прераду. Природа радиоактивног отпада није предвидива, а исти се одлаже на 12 км од Београда.

Да би се смањио утицај медија и политичких субјеката на (пре)обликовање мишљења и ставова грађана, те „производњу“ неизвесности и бојазни по живот и здравље, нужно је озбиљно научно истраживање. Оно, поред примене научних метода, изискује време, организацију и значајна (не мала) средства за ангажовање међународно признатих (и страних) научника и референтних лабораторија.

Наука има ту склоност да је многи оспоравају, али наука је увек у праву. Једино се изношењем проверених чињеница може, за свагда, завршити са полемикама. Док до тога не дође, а пут до истине може бити дуг и тежак, слушаћемо (и даље) полемике неистомишљеника.

Утврђивање узрочно-последичних веза између бомбардовања и различитих тешких обољења у интересу је државе и њених грађана. Претпоставимо да се тиме руководила Народна скупштина Републике Србије када је, пре осам месеци, из реда народних посланика, образовала Комисију за истрагу последица НАТО бомбардовања 1999. године по здравље грађана Србије, као и утицај на животну средину, са посебним освртом на последице које је оставила употреба пројектила са осиромашеним уранијумом (у даљем тексту: Комисија).

Иако се, према Одлуци Скупштине, први прелиминарни извештај Комисије може очекивати крајем 2020. године, председник исте Дарко Лакетић је, у интервјуу за Политику (11.02.2019.), саопштавајући податке из студије о учесталости малигних обољења код деце, поновно покренуо причу о „епидемији рака“ у Србији, услед утицаја ОУ. Поред осталог, навео је да се може констатовати да је „неки отров“ деловао на ту децу и да је лако претпоставити шта је то. Произвољне формулације и чињеница да студија (урађена на основу истраживања у сарадњи с Институтом „Милан Јовановић Батут“) није завршена, указују да уплитање политичких тела у овако озбиљну проблематику није оправдано. Не треба посланици да се баве оперативним радом и да о ефектима доносе закључке. Закључке, утемељене у чињеницама, мора да донесе струка и да о њима обавести јавност. То, наравно, не оспорава право органа јавне власти да има(ју) информацију о томе шта ће Комисија и Међуресорно координационо тело (МКТ), које је под контролом три министарства, да ураде.

То што МКТ ради паралелно, независно од основане Комисије и што ће узорке испитивати Национална мрежа лабораторија, у коју ће ући све постојеће акредитоване лабораторије, не значи и да ће грађани Србије, у скорије време, добити поуздану информацију о томе да ли их ОУ убија и у којој мери. Највећи изазов у раду стручњака биће одупирање политичким утицајима и „уверењу“ дела јавности о погубном деловању ОУ на људе. Наведена тела треба да открију истину и да утврде научне чињенице које су доказиве, а о научним истинама се не гласа.

Петар Радојчић, Данас

Аутор је генерал-потпуковник у пензији, заменик председника Савета за стратешке студије.