Бабушница: Последњи чувар древног теска за прављење воска

Тесак у Сурачеву направљен је далеке 1868. године, али и данас успешно одолева зубу времена.

По речима његовог власника, Војислава Панчића (79), тесак у Сурачеву је радио све до 1958. године, а у међувремену је стављен као културно добро и под заштиту државе.

Етнографски музеј из Београда био је заинтересован да то откупи, и то не само тесак, већ да целу зграду пресели у Београд у музеј. Још 1963. године су долазили овде, све снимили, али је вероватно дошло до неспоразума између музеја и мог оца па је тесак остао овде. Те исте године је објављено и у “Службеном гласнику” да је цео овај објекат заштићен од стране државе и да је реч о културном добру, каже Војислав.

Панчић, чији су се преци више од три века бавили воскарским занатом, довозећи основну сировину за добијање воска, пчелиње саће из којег су цедили восак, каже да је реч о древној машини.

Ова импозантна справа висока је преко три метра, направљена од огромних стабала која служе као постоље за механизам уз помоћ кога се од саћа цедио восак.

Восак се касније користио за израду свећа, које су у давна времена, када струје није било, биле скоро једини извор светлости током дугих ноћи.

По речима чика Војислава, потражња за воском некада је била огромна, чекало се у реду испред њихове куће, а дневно су његови преци правили 10 до 15 казана воска.

Далеке 1868. године, тесак се налазио на отвореном на пољани, на путу ка суседном селу Горчинцу. После тога, моји преци су направили зграду и у њој направили тесак. То је справа која од саћа справља восак, који се касније прерађује у свеће, каже чика Војислав.

Саће су моји преци, додаје он, сакупљали по целој Србији, ишли чак и у Румунију и Бугарску.

То је био веома уносан посао у то време јер су моји преци својевремено имали чак седам пари коња са којима су довозили саће на прераду. Овај тесак правио је восак за цео овај део Србије, који је познат и као Лужница тако да су моји преци зарађивали доста пара, прича Војислав.

По његовим речима, Етнографски музеј из Београда желео је да цео објекат пресели у Београд где би он био у потпуности сачуван и изложен.

Увидевши да древни занат у модерној ери нема перспективу, Војислав није наставио породичну традицију, већ је постао први студент који је уписао Економски факултет у Нишу, када је основан, па му је и број индекса 1.

Дуго година био је успешни руководилац бројних успешних колектива, најпре у Бабушници, касније и у Нишу, а пензионерске дане проводи у родном селу предака у Сурачеву, где се и налази ова јединствена древна направа за прављење воска.