Брука: Град не брине о деци

Сем плаћања путних трошкова из сопственог џепа, родитељи ће морати и да смисле начин како да своју децу превозе до најближег асфалтног пута и аутобуса.

Отац троје деце, Дејан Стојиљковић, сматра да им се чини велика неправда.

"Док предшколску децу и ученике од првог до осмог разреда до школе у Бобишту превози комби, када би ишли у основну школу у селу Манојловце , за коју у Градској управи за друштвене делатности Лесковца , кажу да "територијално припадају" , деца би морала да пешаче километра и по по пољским , неасфалтираном путу пуном рупа, поред багремове шумице", објашњава Стоиљковић за ФоНет.

"То је једини начин да стигну до асфалтног пута у Јелашници . У том селу би деца од првог до четвртог разреда похадјалинаставу, сви у једној учионици и код једне учитељице", наставља Стоиљковић и пита колико деца могу да науче стварно ако су сва четири разреда у једној учионици.

"Ту не престају проблеми, предшколци и деца од првог до осмог разреда би требал да иду у две школе, у Манојловцу и Кумареву", додао је Стоиљковић.

"Ми ћемо морати децу да превозимо у тракторској приколици, иако знамо да је то забрањено. Не знамо други начин сем да пустимо малу децу да иду пешице километар и по пољским, изрованим путем до Јелашнице, поред багремове шумице, или да сваког дана буде ангажовано по осам аутомобила који би возили у школу и довозили кући по четворо деце", каже он. По речима мештана, главни проблем је то што надлежни у управи града Лесковца одбијају да плаћају четрдесет хиљада месечно, па превоз тридесет једног детета до школе у Бобишту, до које постоји афалтирани пут и децу вози комби из центра Грајевца.

"Не можемо да се враћамо у 19 век и да наша деца газе блато да би стигла до асфалта за Манојловачку школу. Пут до Бобишта је и ближи и бољи. Сви мештани иду преко Бобишта за Лесковац и, ако је то птребно, ако неко дете треба да се врати кући из неког разлога, здравственог или нешто друго, увек наиђе неко из села колима и повезе га", објашњава Стоиљковић.

Обратили су се, како каже, локалној самоуправи да би решили овај проблем, јер је и економски исплативије да деца иду у школу у Бобишту, а не у Манојловац. Карта до Манојловца је скупља за 460 динара месечно по детету:

"Значи, и за локалну самоуправу је исплативије да деца иду у школу у Бобиште".

"Ако већ неће да нашој деци плаћају карту до Бобишта, него нас приморавају да деца иду пешице изрованим путем кроз поље у школу, нека асфалтирају тај километер и по. А не само да запошљавју људе у општину, сад је градоначелник Лексовца Горан Цветановић запослио нову шефицу кабинета, иако веч има шефа кабинета, и помоћницу, њихове плате су много веће него што кошта месечни превоз све наше деце у школу" , једногласни су и огорчени Стоиљковић и други родитељи.

Људи у Грајевцу кажу - ако локална самоуправа не може да издвоји за 31 дете за месечну карту 41.000 динара, јефтинију него што би била до Манојловца, онда је то срамота.

"Они само дођу да се сликају кад су избори, тад улазе у шталу, у кочину. А кад треба да да помогну, не само Грајевцу веч и другим селима, онда нас забораве", огорчени су мештани.

Постављају и питање како може да се плаћа карта за децу из два села у порешком крају , из Паликуће и Горње Јајине да иду у Лесковац у школу, иако припадају основној школи у Великом Трњану.

Каже и да мештане Грајевца занима како то да је неасфалтирани пут кроз поље и поред шуме за њихову децу добар да иду пешице, а за децу из Паликуће и Горње Јајне исти такав пут не ваља, па се њима плаћа карта.

Тврди да никакав званични допис нису добили из Управе за друштвене делатности, иако су им се званично обратили око трошкова пута за своју децу.

Бобан Митровић из Грајевца, који има троје деце, каже за ФоНет да мештани и сада тешко успевају да организују децу , иако иду у једну школу и имјау превоз из центра села, а да ће убудуће то бити немогућа мисија.

"Ја сам запослен, радим у фирми, обрађујем земљу , чувам стоку. Значи, ја једино да оставим фирму да би возио децу у три различите школе. Ту децу ја треба да школујем. Ако не радим у фирми, од чега да их школујем. Општина прави од нас, мештана у Грајевцу, социјалне случајеве. Неке ствари би морали да запоставимо због деце" , каже он.

"И ми смо грађани ове земље, плаћамо уредно порез. И не знам због чега малтретирају нас и децу. Ја имам троје деце. Најстарија ћеркица иде у први разред, ишла је у предшколско у Бобиште. Од септембра треба средњи син да крене у предшколско, најмлађи је четири и по године. Сутрадан, једно дете би требало да водим у предшколско, преко Манојловачке школе у Кумарево, једно у Јелашницу, једно у Манојловац. Ако је то некоме исплативо и ако неко мисли да ми терамо инат, да нећемо да вратимо децу у манојловачку школу, онда се грдно варају. Или их неко лоше обавештава", каже он.

"Нека деца се форсијарују по граду, а ми се по селима запостављамо. Да ли смо ми грађани другог реда? И после се, као, питају, зашто се села смањују и гасе", пита он.

Додаје и да скоро читаво село колективно, гласало за Српску наптредну странку (СНС), јер су веровали у обећања да ће бити "неки бољитак".

"За годину дана, кад буду избори, кад буду дошли за гласове, нећемо ни да разговарамо са њима. Ако петнаест година плаћа општина карте деци до Бобишта, можда је у Лесковцу била и много гора власт па су плаћали карте, а ови сад немају средства, онда не видим више разлог због чега би смо гласали за њих" сматра Митровић.

Мајка ученика трећег разреда основне школе, Светлана Јовановић каже за ФоНет да не сме своје дете да пушта да километер и по иде печице, по сеоском путу, поред багремара, у школу у Јелашницу.

"Ја не желим да моје дете иде тамо, хтела би да настави и даље у Бобиште. А и дете не жели да се враћа. Пут је лош, има паса луталица. Лакше је и деци и нама да одемо до Бобишта, јер је асфалтни пут. А и кад је родитељски састанак, и ако треба дете да вратимо кући, ако је болесно, ако треба да га вратимо до куће или до доктора, ту нам је, ближе и брже него да идемо по њих у Манојловац", каже она. Начелница Управе за друштвене делатности Сузана Станковић Илић каже за ФоНет да деца, по закону, имају правона плачање путних трошкова уколико похађају школу на раздаљини већој од четири километра.

"Локална самоуправа није у обавези да плаћа путне трошкове уколико родитељ сам бирају школу, објашњава она. Као изуизетак, деци из Паликуће и Горње Јајине се плаћа превоз до Лесковца. Пошто пут није асфалтиран, они би морали да дођу у Лесковац, а из Лесковца да иду за Велико Трњане. То нам дуплира трошкове. Зато смо ту направили изузетак, то је једини случај у коме се тако ради, објашњава начелница.

Она тврди да Закон о основном образовању, који је усвојен у септембру 2013. године, тако налаже.

На сугестију да се нашпа екипа лично уверила да деца из Грајевца морају да иду пешице пољским неасфалтираним путем до Јелашнице, она каже да "у том случају иду у школу у Бобишту коју родитељи сами бирају док, наводно, у случају деце из Паликуће и Горње Јајине није такав случај".

Она, међутим , сматра да град И даље неће да плаћа путне трошкове деци ако иду у школу у Бобишту , коју већ петнаест година похадјају деца из Грајевца, села на обали Јужне Мораве И на десет километара од Лесковца.