IN MEMORIAM: Снежана Жана Стаменковић (1942 – 2026).

Деценијама смо сарађивали са њом пратећи њене активности везане за хуманитарни рад, израду рукотворина, ангажовање у удружењима пензионера, истовремено пратећи је као песникињу и сликарку.

Снежана Стаменковић почела је да пише поезију још у средњој школи. Објављивала је своје радове у „Базару“ и „Практичној жени“. Све своје младалачке туге и животне борбе преточила је у стихове објављене у збиркама песама „Чежња“, „Тражим“ и заједничкој збирци „Листопадна лепота“, коју је објавила са песником Радeтом Шушулићем. Била је чланица Књижевних клубова „Глубочица“ и „Росуља“.

Снежана Стаменковић редовно је учествовалал на „Ликовном салону – ликовни ствараоци Власотинца“. Препознатљиве су њене слике рађене сувим цвећем. Увели цвет за Жану није био крај, већ почетак нове приче. Од латица и листова цвећа стрпљиво и са љубављују стварала је своја мала уметничка дела, која је несебично даривала својим пријатељима. Увек је у торби, у белом коверту, носила мале формате својих слика уколико наиђе на драго лице да га обрадује својим радом у који су се слиле све њене тишине, љубав и доброта.
Као чланица Конференције за друштвену активност жена приређивале је многобројне ревије и изложбе.

Била је оснивач и председница Удружења жена „Свитање“. Вредне жене овог удружења месиле су колаче и пите за припаднике војске и кориснике Дома старих у Лесковцу, обилазиле су своје болесне пријатељице. Окупљале су се сваког првог четвртака у месецу да се виде, испричају, забаве, повере једна другој, да покажу да пензионарски дани могу бити лепи и имати смисао.

Тегобне деведесете године памтимо по Жаниним чувеним колачима које нам је повремено доносила у редакцију. Знала је да дође, да нас обиђе, поклони цегере које је сама шила, плетене капе, украсне шнале.

Нежна, чисте душе и топле речи, Жана је само наизглед била крхка, а заправо је била неизмерно јака. Достојанствено је носила своју тугу због прераног губитка супруга Петра. Смисао и покретач живота била су јој деца, брига за њихову добробит и напор да их изведе на животни пут.

Промоцију своје збирке песама 2004. године завршила је речима „Човек проведе свој живот у жалу над прошлошћу, размишљањима о садашњости и страху за будућност јер само прави животи су и лепи и тешки“.

Данило Коцић: О стваралаштву Снежане Стаменковић писао сам у мојим студијама и говорио на промоцији „Листопадне лепоте“, заједничке збирке песама коју је објавила са новинаром и најбољим власотиначким песником Радетом Шушулићем.