Криза дотакла дно у Врању: И погребне услуге на вересију

Предузетници су незадовољни, али кажу да је боље да чекају на наплату, него да роба стоји или да седе без посла.

У угоститељским објектима стална је пракса да се услуге наплаћују после свадбе, а неретко угоститељи „сачекају“ плату или да младенци преброје добијен новац.

- Што се мог искуства тиче људи углавном плате своја дуговања. Мада је било и неколико случајева када нисам могао да наплатим. То се сведе на „дођем ти“ - прича Ивица Цветковић, власник ресторана „Градска меана“.

У већим прехрамбеним продавницама трговци се довијају тако што се утркују која ће продавница омогућити дужи период плаћања на чекове, па је одложено плаћање дозвољено и на 250 дана. У мањим радњама постоје такозване свеске дужника, људи тргују, а плаћају кад буде плата.

Вересија је заступљена у приватним гинеколошким и стоматолошким ординацијама, престижним бутицима, па и у козметичким салонима. Често вересија не иде само уз сиромаштво, већ је неки вид бахатости.

- Нећу да причам ко су дужници. Али обавимо услугу, кажу да их упишемо до плате, а онда се не појављују. Тако не наплатимо, а изгубимо муштерију која зарађује као нас пет у салону - прича револтирана власница једног фризерско-козметичког салона. Вересије има и у бутицима беби опреме, где се основне ствари пазаре на одложено, нарочито ако беба раније дође на свет.

„На чекање“, „донећу кад буде плата“, „може ли на рате“, функционишу чак и предузећа погребне опреме.

- Излазимо људима у сусрет, смрт је често изненадна. Дамо опрему до рефундирања трошкова. Немају људи пара, а човек мора да се сахрани. Углавном донесу, али има и оних са којима наплата мора преко суда. Раније су трошкови рефундирани у року од 10 до 15 дана, а сада иде и до месец и по, али морамо да чекамо, јер у овом послу морамо да будемо људи пре свега. Постоје нека дуговања која не успевам да наплатим ни преко суда и то углавном од имућнијих - прича Саша Анђелковић, власник погребног предузећа „Тотореја“.

Он каже да је просечно за сахрану потребно око 150 евра, али да је за многе породице у Врању то позамашна сума. И, ово није синдром мале средине где се сви познају, јер је слично и у другим градовима.

Боље да се ради

Перица Јанковић, градски већник за привреду и дугодишњи предузетник, каже да се приватници довијају, јер је боље пружити услугу или дати робу на почек него не радити. Према његовим речима, у Врању је регистровано око 3.000 привредних субјеката, од тог броја 900 привредних друштава, а остало су самосталне трговинске радње.