Пакао због крађе матичног броја

Крађа идентитета у Србији није дефинисана као кривично дело, иако је број оних којима су украдена документа или на неки други начин злоупотребљени лични подаци, све већи. Људи углавном нису свесни где све „сеју“ матични и број личне карте, и број банкарске картице, и не знају скоро ништа о опасностима које их због тога вребају. А живот у само неколико минута може да им се претвори у пакао.

Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности Родољуб Шабић указује тако да су његовој канцеларији грађани пријавили пет крађа идентитета. У МУП тврде да овакве податке немају јер Кривични законик не познаје то кривично дело, а на сличне ситуације примењују се одредбе које се односе на фалсификовање исправа и преваре. Лане је, према подацима Републичког завода за статистику, поднето 1.256 пријава за фалсификовање исправе, 364 за посебне случајеве фалсификовања исправе и нешто више од 2.600 за превару, али се не зна колико од тога за злоупотребу туђих података. За фалсификовање и злоупотребу платних картица полиција је поднела 262 пријаве.

Колико живот некоме због крађе података може преко ноћи да постане пакао најбоље знају бравар из Смедерева Јован Николић и Бечејац Никола Вујков Исић. И једном и другом је лане непознати „двојник“ злоупотребио лична документа, отворио на њих фирме, подигао кредите, куповао робу и наручивао услуге. А онда су почеле да стижу казне за царинске и друге прекршаје, чије вртоглаве износе несрећни људи нису могли да плате.

И Ј. В. из Београда је имао лоше искуство када је, пре неколико година, изгубио торбицу с документима. Одмах је пријавио и добио нова, али грешком службеника податак се није нашао у централној полицијској бази. Пошто је проналазач докумената почео да га задужује, отворивши фирму и купујући све и свашта, а не плаћајући ништа, па ни порез, Ј. Б. је ухапшен и провео је ускршње празнике у притвору, док се цела прича није рашчивијала.

ПРОДАЈУ ДОКУМЕНТА
Према подацима МУП, број људи који пријаве да им је неко украо и злоупотребио документа прилично је мали, и не прелази неколико случајева годишње. Али зато има доста оних, кажу у МУП, који добровољно продају документа за 150 евра, а потом пријављују да су им она украдена.

Најопасније је, упозорава Шабић, неконтролисано давање ЈМБГ, односно јединственог матичног броја. На основу њега било ко може да уђе у базу података грађанина у пореској управи или у бирачки списак, и злоупотреби их.

Зато се Шабић већ четири године залаже да се тај број промени и не везује више за непроменљива својства личности попут датума, места рођења, пола. Многе земље су управо због широких могућности злоупотребе непроменљивости овог броја, одустале од њега, као на пример Хрватска, док га је Португалија уставом забранила.

- Злоупотреба личних података може да вам се деси чак и ако не изгубите личну карту, и она тек почиње код нас да цвета - примећује проф. Богољуб Милосављевић, са Правног факултета Универзитета Унион. - Рачунари и умрежавање омогућавају да се подаци сваког од нас налазе у неколико десетина база, а то ствара шансе за злоупотребе.

Многи прикупљају податке и без законских овлашћења (рецимо, спортски клубови). Али некада и закон дозвољава беспотребно узимање података. Централно питање је како се те базе штите. Више истраживања показало је да многи руковаоци подацима, како их закон зове, имају веома слабу или чак немају никакву заштиту.

КОНТРОЛА ПРОВАЈДЕРА
Руковаоци код којих је повереник извршио највећи број надзора над спровођењем и извршавањем Закона о заштити података о личности током прошле године били су интернет провајдери (око 38 одсто од укупног броја надзора). Ово је условљено стањем у области електронских комуникација, које омогућава угрожавање права на приватност, посебно неповредивост тајности средстава комуникације.

Неки имају заштиту, али хакери су вештији. Нарочито су опасни упади у велике електронске базе какве имају банке, системи који се баве трговином преко интернета, здравствене службе или ПИО фонд. Више од 300.000 институција рукује личним подацима грађана, а процене су да су оне направиле милион база података. Највише евиденција има МУП, Војска, безбедносне службе, Царина, порезници, правосуђе, банке, фирме, социјалне установе, општине, изборне комисије...

Сви који рукују личним подацима грађана требало би да пријаве своје базе података у Централни регистар, како би повереник могао да контролише ко и како обрађује нечији јединствен матични број, име и презиме, адресу... Међутим, у централни регистар је уписано тек 317 руковаоца личним подацима, и око 1.600 евиденција о збиркама које воде. То није ни 0,5 одсто онога што се очекује.

Сврха регистра је не само да се евидентира свака збирка, већ и да се омогући свакоме да сазна ко обрађује податке о личности, у које сврхе и коме су подаци доступни.

Иначе, крађа идентитета је већ годинама, према Америчкој федералној комисији за трговину, прва на листи „нај-превара“.