Родитељи позајмљују новац за излазак детета у град, а све више траже помоћ стручњака

Психолог Милена Опарница истиче да, када је реч о давању новца за изласке својој деци, најтеже на крај излазе родитељи који су превише заштитнички настројени у свом стилу васпитавања и који по сваку цену желе да заштите дете тиме да не осети непријатна осећања одбацивања.

Објаснила је да они, на одређен начин, преузимају одговорност за осећања свог детета и да, имали–немали, по сваку цену обезбеђују деци новац.

"У пракси, чак и позајмљују да би дете изашло. Када кажем дете, ја заиста не мислим на децу у раној фази адолесценције, 13, 14 и 15 година, мада има и случајева да и они иду у ноћне клубове и на сплавове. То је већ нешто друго. Родитељи заиста долазе у ситуацију да позајмљују, а све више траже помоћ стручњака", навела је Опарница.

Додала је да родитељи стручњаке питају како да поставе границе, пошто су збуњени брзим променама и системом вредности који се мења преко ноћи.

"И не могу да се самоодреде у улози родитеља, а не помажу деци, зато што сви знамо, наратив је познат од давнина, да је у тинејџерској природи да се буне. Они морају да се буне", нагласила је Милена Опарница.

Истакла је да родитељи који су "војсковође" одсеку дечје потребе и укину сваку могућност преговарања.

"Најбоље је – али оно што је најбоље, то је и најтеже и то тражи вежбу и праксу, јер тинејџер док није постао тинејџер и није захтевао толики труд и рефлексију родитеља – преговарање и добитничка сарадња. Шта то значи? Да промислимо као родитељи, јер то се учи, да између онога кад је дете захтевало нешто и наше реакције, када кажемо да или не, постоји период рефлексије, где се ми трудимо да уђемо у потребе детета, да га разумемо, да га не одсечемо и да не кажемо ‘да’, већ да се повежемо са потребама", навела је Опарница.

Објаснила је да тим повезивањем тинејџер добија потврду да га родитељ разуме, али да му поставља границе, као и да је основно правило – "ни превише стегнуто, ни превише лагано".

Када је време за дубљи разговор 

Говорећи о притиску околине, Опарница је навела да је за то најбољи дубљи разговор.

"Ту родитељи често буду збуњени, јер дете излази пред њих са реченицом ‘али сви то раде, сви иду, сви носе толико новца, сви пију, сви су ноћу на телефону’. Онда један, заиста, искрен и дубљи разговор који је много тешко сада обавити, не само за време короне, него и пре тога, некако, угашена институција других родитеља, помоћника, савезника у процесу одгајања деце", истакла је Опарница.

Додала је да се наша деца сада друже, али да не желе да уведу другу децу у кућу.

"У кући се сада ништа не дешава. Онда, родитељи су дисконектовани са родитељима те деце са којима се њихова деца друже. Не постоји савезништво, а једно од старих правила, ја верујем да није превазиђено ни у овом брзом животу, јесте постављати детету и тражити одговор на чувених пет новинарских питања – ко, шта, где, када, зашто и додала бих још како. Како ћеш се вратити? Ко иде с тобом? Где идете? Када се враћате?", рекла је Опарница.

Навела је како су млади често узнемирени када их родитељи често зову за време излазака, а с друге стране, постоји парадокс и да деца улазе у потребе адолесцената и пре адолесценције, а да ипак касније сазревају и да доста младих не ради.

"Ја уопште немам идеју да су млади за то одговорни, јер они живе у затеченом свету, ни њима није лако", напоменула је Милена Опарница.

Истакла је да је, радећи с младима, уочила да им је много теже него претходним генерацијама и да је у породицама нестало радости, а да је ступио страх.

"Шта ће се десити детету, шта му је следећи захтев? Сада нема преношења искуства са генерације на генерацију зато што искуство, не само деде, него ни оца, није више релевантно за правила за живот деце. У пракси срећем да ни искуство старијег брата није релевантно за искуство четири, пет година млађе сестре. Много је изазова пред децом, она томе нису дорасла", нагласила је Опарница.

Родитељи некад треба да буду стена, а некад море 

Истакла је да је на родитељима да некад буду "стена", а некад "море".

Милена Опарница је објаснила да разговор може да буде довољан, али ако је у право време и на правом месту, али да може да се деси због мањка времена и расположења да се потпуно отуђе.

"Заправо, морамо препознати када су они спремни за разговор, јер тинејџери траже од нас да ми с њима причамо кад су они расположени. Боље је и то урадити, чекати прави тајминг и на прави начин. Лако уђемо у окривљавање", истакла је Опарница.

Истакла је да не би са децом разговарала о казнама  већ о последицама излазака у ноћне клубове и на сплавове.