Сећање на козачке добровољце

Међу руским добровољцима који су се 1876. борили на страни Срба у рату против Турске било је и 3.000 козака. Свега 300 њих се вратило у отаџбину. Међутим, они који су изгинули на подручју јужне Србије нису заборављени. О томе сведочи и недавно откривање спомен-обележја у три насеља алексиначке општине. Три мермерна крста у местима Витковац, Горњи Адровац и Шуматовац чуваће сећање на изгинуле козаке.

Обележја су подигнута захваљујући активностима Удружења „Српски ветерани” и Савеза козака Балкана, а њихову изградњу финансијски је помогао фонд у организацији државне администрације Руске Федерације.

Крстови су освештани уз полагање венаца и парастос, а посебан део програма била је свечана заклетва у Витковцу, којом је једанаесторо људи – међу којима и једна дама – приступило братству козака.

Козаци су настали као заједнице слободних војника/коњаника. Појавили су се у 15. веку, као одбрана од упада азијских номада. Чинили су их руски и украјински сељаци и известан број татарских пребега. До 18. века били су делимично независни од Руске Империје, а после тога су служили као коњица. У царској Русији су били ослобођени плаћања пореза, али су зато увек били спремни за полазак у рат. Највише Козака је живело у областима око река Урал, Дон и Дњепар. По региону у коме су живели, разликујемо: украјинске, донске, уралске, кубанске, запорошке, сибирске и друге козаке.

Управо у том месту, у Цркви Свети Нестор, одржана је прва од три церемоније откривања обележја. Витковац је иначе, према речима козачког пуковника Бранка Аврамовића, место посебне симболике за козаке јер је овде сахрањен непознат број козачких добровољаца који су учествовали у српско-турском рату.

„Само у дворишту поред цркве сахрањено је око 400 козака, а остаје да се нагађа колико их је покопано у атару места. Процене кажу да је реч о још 700 добровољаца”, објашњава он.

Други део церемоније у Витковцу подразумевао је полагање свечане заклетве. Носећи козачке униформе, 11 особа заклело се да ће се потчињавати законитој власти атамана, а да права и власт коју добију неће употребити за зло, као и да ће живети чувајући заповести Господње, моралне норме и законе козачког братства. Међу онима који су ступили у козачко братство била је и Гордана Кнежевић, родом из Приштине, иначе архитекта по струци. Појашњавајући да је ово била козачка заклетва првог одреда јужне Србије, који покрива и подручје Косова и Метохије, Грчке и Македоније, Бранко Аврамовић наводи да у Србији постоји козачка војска која, додаје, није армија у класичном смислу.

„Она служи да се у случају ванредних ситуација стави на располагање државним органима. У Русији је, иначе, свих 11 козачких војски спојено у Централну козачку војску Руске Федерације. Ми смо под њиховом командом и ингеренцијом њихових старешина”, каже Аврамовић.

Друго место у којем је откривен мермерни крст висине четири и по метра био је Горњи Адровац, иначе познат по погибији Николаја Рајевског, руског пуковника и добровољца који је Толстоју послужио као надахнуће за лик Вронског из „Ане Карењине”. Црква Свете Тројице у Горњем Адровцу чува успомену на њега и представља спомен храм изграђен 1903. у знак сећања на најчувенијег руског добровољца у српским ратовима против Турака. Богомољу је подигла грофица Марија Рајевска, супруга Николајевог брата, а земљиште за храм је купила краљица Наталија Обреновић. У овом месту постоји и споменик Рајевском, а сада је преко пута њега откривено и обележје козацима које је, као и све руске добровољце у српско-турском рату, предводио генерал Михаил Черњајев.

„По нашим подацима, генерал Черњајев је дошао с 3.000 козака. Он се ставио под команду Милана Обреновића, али га је овај поставио за главнокомандујућег настојећи да се уз помоћ стратегије руског генерала ослободи јужна Србија од Турака. То су успели, али уз огромне жртве. Само 300 козака се вратило у Русију, остали су по свој прилици настрадали у биткама чија су попришта били Шуматовац и Горњи Адровац. Што се тиче Витковца, процене указују да су козаци ту само сахрањивани, како Турци не би разносили и унаказили њихова тела”, истиче Аврамовић.

Управо у Шуматовцу извојевана је вероватно најславнија победа у рату из 1876. године, када су српске и руске снаге одбиле нападе Турака на њихове положаје наневши им велике губитке. Због тога је ово место било треће одредиште на којем су козаци открили облежје, у цркви која, као и она у Горњем Адровцу, носи име Свете Тројице. Церемонијама одржаним у среду, осим представника руске амбасаде, присуствовали су и атамани и козаци из Републике Српске, Црне Горе, с Космета, али и Бугарске и Русије.

Димитрије Буквић, Политика, Алексиначке вести