Тражимо помиловање: Писмо ученика одељења II2 Прве нишке Гимназије „Стеван Сремац“

Са професорком Обрадовић су како кажу имали одличан однос и ширили своје видике и која им је била, не само врсни професор и педагог, већ и особа пред којом су могли да поделе своје проблеме и тајне.

Ученици не знају због чега њихова разредна више не ради у Гимназији, али би били најсрећнији када би опет били заједно са њом.

Они су поред медија, упутили своје писмо председнику Александру Вучићу, Министарству просвете и Школској управи Ниш.

Писмо преносимо у целости…

ТРАЖИМО ПОМИЛОВАЊЕ

Сада смо у лудим годинама, најлуђим, све нам смета и ништа нам не 
одговара. Све око себе сматрамо страним, чак непријатељским. 
Најдобронамернији савет родитеља је за нас осуда и увреда, разлог за 
свађу, прек поглед професора је знак да нас не воле. Није то случај само 
са ИИ/2, већ са целом генерацијом која је доласком у средњу школа ушла 
у потпуно неистражен и страшан свет.

Када један млади човек уђе у здање какво је наша гимназија, он се 
осети малим, ништавним, уплашеним, самим. Оно што нам је тада било 
неопходно био је неко ко ће нас нежно ухватити за руку и повести 
тамним ходницима тог храма образовања. У нашој разредној Тањи 
Обрадовић добили смо много више од тога, она није само врсни професор 
и предани педагог, она је наш искрени пријатељ, родитељ, жена којој 
смемо да кажемо оно што прећутимо мајкама и очевима. Није она 
само исповедаоница за наше тајне и муке, већ чудотворац који даје 
савете и предузима акције само да би нама било боље. 

Када то ради, све ипак остаје у оквирима које систем једне престижне 
школе прописује. Ниједног трена са њом не скрећемо са курса пловидбе 
која се зове образовање, али пловимо мирно, сигурно и нимало небитно, 
пловимо са уживањем. На нашем броду, она је неприкосновени капетан, 
у кога не сумњамо ни на трен, јер знамо да идемо у правом смеру. 
Сви дишемо као један, што је реткост, не само за пубертетљие које су се 
први пут среле тог првог септембра, већ и за породице. Захваљући 
разредној, постали смо хомогена целина, група деце спремне да се 
жртвују за колектив. Наш „капетан“ се са нама отиснуо на најбитнију 
пловидбу наших живота и током ових годину дана неретко узимао и весло у 
руку, а све са циљем да нама буде боље и да постанемо добри људи, 
спремни за све тешкоће које ће нас у годинама пред нама задесити.

Када неко добије благо какво је наша разредна, он се на све начине 
труди да га сачува. Ми немамо много механизама да се боримо 
против ове неправде. Мислимо да је то права реч, можда чак и преблага, 
јер смо остали без пријатеља који нам много значи, а у целој тој ситуацији 
нико од нас страдалника није крив, ни разредна ни деца. У нашим лудим, 
врелим главама су се ројиле разне идеје којима смо желели да скренемо 
пажњу на себе. Све су биле у корену сасечене тако што нам је разредна 
рекла да такве ствари не смеју да се чине. Као и у претходних годину 
дана, то нам је рекла благо, пријатељски, али ауторитативно, без 
могућности да се не послуша.

Зато смо све наше акције свели на ових неколико редова. Можда ће неко 
успети да схвати наш бол и очај, ако ништа друго, остаће нашој Тањи као 
успомена и доказ великог поштовања, захвалности и љубави. Хвала јој што 
је била са нама, што нас је учинила бољима него што смо били и што нас је 
научила да волимо. 

Као велика српска песникиња Десанка Максимовић, тражимо помиловање, 
не за себра или војничка гробља, већ за наше несташне године и ону која 
нас воли и разуме. 
II2