У част Драгутину Матићу: Калетинац ће ипак бити на мапи света

Вероватно да нема места у Србији, а вероватно ни широм света, које је током ове 2014. посвећено обележавању века од почетка Великог рата, а да у њему није постављена једна од најпознатијих фотографија снимљена у годинама Првог светског рата – фотографија српског извиђача (извидника) Драгутина Матића или Ока соколовог.

У селу Калетинац, подно врхова Суве планине, недалеко од Гаџиног Хана, међутим, породична кућа у којој је с породицом живео Драгутин Матић скоро је потпуно пропала. И зуб времена, али још више небрига, довели су трошни објекат до рушења. Када је недавно експедиција нишког Сафари клуба прошла кроз Калетинац, оно што је затекла постидело је многе. Дом Матића и његове породице је руина зарасла у трње, коприве и шибље, због чега се кући није могло прићи. Чланови овог клуба рашчистили су пролаз и некако успели да уђу у урушен објекат.

Изнад трема нема црепа, кроз таваницу се види небо... По поду и кревету било је просуто зрневље пасуља и старо посуђе, а на средини некадашње гостинске собе још стоје стари шпорет и у углу кревет. На кревету разбацане личне ствари легендарног извиђача. Уз зид је и славска клупа из славски астал, а у подруму је пронађен војнички сандук Ока соколовог с пожутелим фотографијама, избледелим документима познатог ратника и нешто мало старог папирнатог новца, ко зна из ког времена.

Одмах је покренута акција да се породична кућа најпознатијег српског извиђача обнови и уреди. После објављивања информације у каквом је стању дом породице Матић, поред Сафари клуба и Удружење потомака некадашњих јунака одлучило је да се нешто предузме како кућа Ока соколовог не би потпуно пропала.

У Нишу је пронађен један од потомака Драгутина Матића, али је утврђено да се трошна кућица не води на њега већ је уписана на име рођака који живи у Италији. У току су покушаји да се успостави контакт с њим како би се затражила дозвола да се бар уреди прилаз до куће, па да се, кад се обезбеде средства, започне и са сређивањем објекта.

Драгутин је рођен у породици сиромашних пољопривредника Пеше и Невене Матић, као седмо и најмлађе дете, 10. јануара 1888. године по старом календару, у селу Калетинац, код Гаџиног Хана. Са 22 године отишао је у војску, а у Калетинцу оставио супругу Круну и четворо деце рођене до тада – тројицу синова и кћер. Војни рок служио је и елитној коњици и, како је још за живота причао, јахао је на коњу уз принца Ђорђа Карађорђевића. Учествовао је у балканским ратовима са Турском и Бугарском, потом прошао цео пут са српском војском у Великом рату, од Цера и Колубаре, преко Албаније, Крфа, Солунског фронта... У Србију и своје родно село вратио се тек 1919. године.

Какав је био његов ратни поход и војнички пут, али и живот, говоре делови из књиге „Мој отац – Око соколово", пре десетак година преминулог Благоја Матића, дугогодишњег новинара „Политике", једног од Драгутинових синова:

„У школу отац никада није ишао, али писмен је био, читао је и писао. Описменио се током девет година војевања. Дужност извиђача, испричао нам је својевремено, поверена му је као једном од најодважнијих војника у Церској и Колубарској бици..."

У свом Калетинцу Драгутин Матић је живео све до смрти 1970. године. Имао је 82 године када је умро, написао је његов син новинар Благоје Матић, и додао:

„Да је он на фотографији која је обишла свет под насловом 'Српски ратник назван Око соколово' отац је сазнао случајно, када је објављена у дневном листу 'Политика' 1965, односно онда када је објављено да је штампана грамофонска плоча са композицијом 'Марш на Дрину'. На омоту плоче објављена историјска фотографија до тада извиђача без имена. Та фотографија постала је и остала симбол опште борбе малог народа против надмоћнијег освајача", написао је син легендарног извиђача.

Да фотографија прерасте у споменик потрудили су се у Гаџином Хану, где су 1998, поводом осам деценија од ослобођења у Првом светском рату, подигли споменик Оку соколовом. У овом месту у центру Заплања данас кажу да Драгутину Матићу дугују још нешто – да се његова породична кућа сачува од пропадања, да се спречи њено даље и потпуно рушење и да се од ње направи спомен-дом. За то није потребно много новца, већ више добре воље и поштовања светле и незаборавне прошлости.