И поред живота "на дијализи и у сиромаштву" Бојан из Ниша не губи наду

Бојан са супругом и двоје деце живи на пет минута хода од центра Ниша у дотрајалој кованици од 16 квадрата, без купатила и без струје која им је због дуга искључена уочи Ускрса. Због болести бубрега, пре девет година вратио се са породицом из Београда у родни Ниш. Помоћи, каже, нема ни од града ни од општине у којој живи.

"Психички је веома тешко сваки други дан ићи на дијализу по четири сата, идеш у болницу, лежиш, није лако", каже Бојан Ђорђевић из Ниша.

Супруга Весна Радосављевић захваљује људима који су им поклонили плин и решо. ТО, међутим, није довољно.

"Све што купим ујутру, то је по подне покварено. Да скувамо, имамо плин, захваљујем се добрим људима што су нам поклонили плин и решо, али то није решење", каже Весна. Бојан је две и по године, три пута недељно на апаратима за дијализу. Двоје деце и супруга која је желела да му да бубрег, једина су му подршка.

"Много ми је жао што не могу да му дам орган, а, верујте, да могу да донирам, сутра бих отишла то да урадим. Ако се ја предам, ако ја посустанем или се разболим, шта ће деца да раде? Они ће да пропадну. И овако ми је жао због њих – што немају услове као сва друга деца. Ми немамо купатило, ми се купамо у кориту", каже Весна.

Породицама чији најближи доживе мождану смрт поручује да се при одлуци да донирају органе најближих, не двоуме. Човек је, каже Бојан, рађа са осећајем да некоме треба да помогне и продужи му живот.

"Ја мислим да су то веома јаки и храбри људи и, искрено, и ја желим да потпишем ту донорску картицу, па једнога дана када се буде нешто десило, можда ће неко и да искористи", каже Весна.

Бојан има 45 година. Када би добио здрав бубрег, верује, како рече, да би лакше својој деци обезбедио будућност у кући која није од блата.

Драгана Сотировски, РТС