I pored života "na dijalizi i u siromaštvu" Bojan iz Niša ne gubi nadu

Bojan sa suprugom i dvoje dece živi na pet minuta hoda od centra Niša u dotrajaloj kovanici od 16 kvadrata, bez kupatila i bez struje koja im je zbog duga isključena uoči Uskrsa. Zbog bolesti bubrega, pre devet godina vratio se sa porodicom iz Beograda u rodni Niš. Pomoći, kaže, nema ni od grada ni od opštine u kojoj živi.

"Psihički je veoma teško svaki drugi dan ići na dijalizu po četiri sata, ideš u bolnicu, ležiš, nije lako", kaže Bojan Đorđević iz Niša.

Supruga Vesna Radosavljević zahvaljuje ljudima koji su im poklonili plin i rešo. TO, međutim, nije dovoljno.

"Sve što kupim ujutru, to je po podne pokvareno. Da skuvamo, imamo plin, zahvaljujem se dobrim ljudima što su nam poklonili plin i rešo, ali to nije rešenje", kaže Vesna. Bojan je dve i po godine, tri puta nedeljno na aparatima za dijalizu. Dvoje dece i supruga koja je želela da mu da bubreg, jedina su mu podrška.

"Mnogo mi je žao što ne mogu da mu dam organ, a, verujte, da mogu da doniram, sutra bih otišla to da uradim. Ako se ja predam, ako ja posustanem ili se razbolim, šta će deca da rade? Oni će da propadnu. I ovako mi je žao zbog njih – što nemaju uslove kao sva druga deca. Mi nemamo kupatilo, mi se kupamo u koritu", kaže Vesna.

Porodicama čiji najbliži dožive moždanu smrt poručuje da se pri odluci da doniraju organe najbližih, ne dvoume. Čovek je, kaže Bojan, rađa sa osećajem da nekome treba da pomogne i produži mu život.

"Ja mislim da su to veoma jaki i hrabri ljudi i, iskreno, i ja želim da potpišem tu donorsku karticu, pa jednoga dana kada se bude nešto desilo, možda će neko i da iskoristi", kaže Vesna.

Bojan ima 45 godina. Kada bi dobio zdrav bubreg, veruje, kako reče, da bi lakše svojoj deci obezbedio budućnost u kući koja nije od blata.

Dragana Sotirovski, RTS