Београдска филхармонија поносна на пројекат "Филхармонија на Југу"

Крајм марта гостовали смо на југу Србије са једним од најквалитетнијих камерних програма - Шубертовим Октетом. Од Врања, преко Лесковца до Алексинца, више стотина километара од Београда, имали смо част да свирамо за публику која нема прилике да посећује концерте националног оркестра.

Локалне дворане биле су премале да приме све заинтересоване, па су многи остали ускраћени за догађај који ће се у ова три града дуго препричавати.

Остајемо дубоко посвећени идеји децентрализације, па настављамо са оваквим програмима и у наредној сезони. До неког следећег концерта, можда баш у вашем граду!

Југ у срцу

Бобан Стошић (Лебане, 1978.) је контрабасиста Београдске филхармоније од 2010. Сатиричар, глумац, комичар, дериште. Течно говори српски, енглески и књижевни лесковачки.

Дођосмо, видесмо, одсвирасмо! Право да вам кажем, несмо очекивали бог зна шта. Рачунали смо на атмосферу, на гостопримљивост и на топлину. Па сви имају бар по једног чичу или бабу на југ. Кад смо кренули из Београд, не беше баш топло, онакој мрчкаво, али чим стигосмо на југ, одмах грану сунце. Прво отидосмо скроз јужно, у Врање. Попесмо се на онај Пржар, поглед разгаљује душу. И то нам беше права инспирација. Убав концерт, сви одушевљени, кажу „што несте пре дошли, каће опет дођете?“ Беше и мало емотивно, за мене и колегиницу ми Селену, рођаци...сестра, сестрићи... Ал’ онда, тачно знам да ме у Лесковац чекају још њих два’ес.

Моји Лебанчани. Сви су ми се јавили: „Долазимо у Лесковац да те гледамо!“ Пази, не да ме слушају, него да ме гледају. Шта су слатки! Јер то гледање у ствари подразумева и уши. Лесковчани се показаше ко увек, испоштоваше оној праву лесковачку традицију и гостопримство. Нахрлили у онуј малечку салу, опет одушевљење, све похвале на рачун Београђани. Наравно, мама и тата поносни и мени пуно срце. Знам, мислите да сам мало пристрасан, ал’ ево само питајте Брезу, он се од његови рођаци није одвајао цел дан.

Последња станица пре повратка кући и прелеп закључак наше турнеје - Алексинац. Још један у низу градова на југу у коме смо имали велико задовољство да свирамо.

И на крају, хвала свим домаћинима, а ту наравно рачунам и публику, без које све ово не би имало смисла.

Кажу, што јужније - све тужније. Мислим да причам у име свих мојих колега кад кажем да је та туга у ствари носталгија за лепим и добродушним југом.