Данило Коцић: „Аутобиографија – Време сенки“, I део

"Исписујем живот чудним речима, а каткад ми се чини да оне немају никаквог смисла. И то је, уверавам себе, још једна голема заблуда која ме прати можда још од раних дана када сам почео да бележим почетак свога памћења и истовремено завршетак вечитог нестајања…“ (Д. Коцић: „Изабрани живот“)

Ово је истинита, документарна прича  о „изгубљеним илузијама“, о животу који је био суров; леп, узбудљив, али и монотон, као и сваки други живот.

Ово је истовремено и нека врста мога дневника, јер се у човековој души, повремено, уз наду да ће наредни дани бити много лепши, рађа туга, та силна бољка од које се често побољева за сва времена!

Ма колико ће се некима учинити да у овој причи има понешто од литературе, праве литературе, све је писано са једном жељом – да се не заборави оно што би морало да се памти и за дане када се креће у „вечиту тишину.“

Ако у људским невољама, кроз које сви пролазимо, има некога лека, то је уверење да је све ипак могло да буде много, много горе. Због тога, како ће се видети, у мојој причи нема, надам се, горчине, нема ни жеље за било којом врстом реваншизма. Све је испричано да би се извукла поука, ако из оваквих и сличних случајева поуке имају смисла!

Знам да ће неке ова истинита прича растужити и истовремено разочарати, да ће друге натерати на промишљање и неку врсту „добронамерне осуде“, али ово и не пишем да би се задовољила туђа очекивања и властита сујета, него једноставно да би се казало како иза обичних дана има и узбудљивих тренутака за вечито памћење!

Ниједно лице ове приче није измишљено; сви догађаји су забележени објективно, онолико колико људски разум допушта и око главне личности осећа. Јер, зна се, наша објективност је увек у знаку наших осенчаних боја стварности. И ма колико се чинило да смо све добро видели и попамтили, други људи ту исту прошлост виде другачије, можда много боље од нас, сигурно и непристрасније.

Ово је тужна прича о (не)промашеној младости, о изгубљеним пријатељима, о погрешно изабраном позиву. Све је, дакле, ту: и прошлост, и оптужница и бројни сведоци. Довољно је то разлога да се ова невелика књига посматра другачије, можда критичније, да се види бар онај најважнији исечак људске драме који је свему претходио и који је довео до коначног расплета!

У неким другим, бољим временима, прича једног провинцијског новинара ће, засигурно, добити нове, можда узбудљивије странице. За сада остаје аутору да одслушне глас оних који су имали довољно времена и стрпљења да прочитају ову књигу, која се може сматрати и као део личног дневника.