Danilo Kocić: „Autobiografija – Vreme senki“, I deo

"Ispisujem život čudnim rečima, a katkad mi se čini da one nemaju nikakvog smisla. I to je, uveravam sebe, još jedna golema zabluda koja me prati možda još od ranih dana kada sam počeo da beležim početak svoga pamćenja i istovremeno završetak večitog nestajanja…“ (D. Kocić: „Izabrani život“)

Ovo je istinita, dokumentarna priča  o „izgubljenim iluzijama“, o životu koji je bio surov; lep, uzbudljiv, ali i monoton, kao i svaki drugi život.

Ovo je istovremeno i neka vrsta moga dnevnika, jer se u čovekovoj duši, povremeno, uz nadu da će naredni dani biti mnogo lepši, rađa tuga, ta silna boljka od koje se često poboljeva za sva vremena!

Ma koliko će se nekima učiniti da u ovoj priči ima ponešto od literature, prave literature, sve je pisano sa jednom željom – da se ne zaboravi ono što bi moralo da se pamti i za dane kada se kreće u „večitu tišinu.“

Ako u ljudskim nevoljama, kroz koje svi prolazimo, ima nekoga leka, to je uverenje da je sve ipak moglo da bude mnogo, mnogo gore. Zbog toga, kako će se videti, u mojoj priči nema, nadam se, gorčine, nema ni želje za bilo kojom vrstom revanšizma. Sve je ispričano da bi se izvukla pouka, ako iz ovakvih i sličnih slučajeva pouke imaju smisla!

Znam da će neke ova istinita priča rastužiti i istovremeno razočarati, da će druge naterati na promišljanje i neku vrstu „dobronamerne osude“, ali ovo i ne pišem da bi se zadovoljila tuđa očekivanja i vlastita sujeta, nego jednostavno da bi se kazalo kako iza običnih dana ima i uzbudljivih trenutaka za večito pamćenje!

Nijedno lice ove priče nije izmišljeno; svi događaji su zabeleženi objektivno, onoliko koliko ljudski razum dopušta i oko glavne ličnosti oseća. Jer, zna se, naša objektivnost je uvek u znaku naših osenčanih boja stvarnosti. I ma koliko se činilo da smo sve dobro videli i popamtili, drugi ljudi tu istu prošlost vide drugačije, možda mnogo bolje od nas, sigurno i nepristrasnije.

Ovo je tužna priča o (ne)promašenoj mladosti, o izgubljenim prijateljima, o pogrešno izabranom pozivu. Sve je, dakle, tu: i prošlost, i optužnica i brojni svedoci. Dovoljno je to razloga da se ova nevelika knjiga posmatra drugačije, možda kritičnije, da se vidi bar onaj najvažniji isečak ljudske drame koji je svemu prethodio i koji je doveo do konačnog raspleta!

U nekim drugim, boljim vremenima, priča jednog provincijskog novinara će, zasigurno, dobiti nove, možda uzbudljivije stranice. Za sada ostaje autoru da odslušne glas onih koji su imali dovoljno vremena i strpljenja da pročitaju ovu knjigu, koja se može smatrati i kao deo ličnog dnevnika.