Уручењем песничке награде „Драинац“ почео други део књижевне манифестације „Драинчеви сурети песника“

Сам почетак манифестације био је резервисан за Драинчеве стихове, које је говорио прокупачки песник Срђан Живковић, али је на овом месту, своје стихове казивао и овогодишњи добитник награде „Драинац“.

Овогодишњем добитнику, песнику Миросалаву Алкексићу, за збирку поезије „Кафкино матурско одело“ награду „Драинац“, уручио је заменик градоначелника Мирослав Антовић. Он је добитнику честитао на награди, а осталим гостима је пожелео пријатан боравак и успешан рад у Топлици.

-Град Прокупље и његове установе културе дуже од пет деценија, кроз Драинчеве сусрете, доприносе озбиљнијем проучавању и популаризацији Драинчевог дела. Као манифестација „Драинчеви сусрети“ су пронашли своје место у култури Републике Србије, доприносе децентрализацији културе и имају упориште на званичним највишим местима креирања културне политике, рекао је заменик градоначелника Прокупља Мирослав Антовић и захвалио се Министраству културе Републике Србије, што је препознало ову манифестацију, као манифестацију достојну пажње, а то је, како је истакао додатни мотив, да и у будућности Град Прокупље, још више подржава ову културну манифестацију.

Традиционално, после уручења награде, пред љубитељима поезије великог Раке Драинца, казивао је беседу овогодишњи лауреат, рекавши најпре, да га је вест да је добио награду, затекла и обрадовала на „Данима српског духовног преображења“ у Темишвару.

-Драинац је велики српски песник са ореолом бандита и мученика. Образован, страствен и уклет. Сушти песник. Пре неколико година био сам гост „Драинчевих сусрета песника“, посетили смо како обичај налаже и његову родну кућу у Трбуњу. Чуо сам речи водича о песниковом детињству и родном селу и упадице песника о томе да се темељ изгледа слегао и да је зид напукао. У тој мешавини боја златног заласка сунца и плавих плодова, у тој мешавини сиромаштва и неизмерног богатства, доживео сам песника и његово дело, по први пут чини ми се свеобухватно, без остатка, рекао је између осталог овогодишњи лауреат награде „Драинац“ Мирослав Алексић.

Он је истакао да је Драинац особен песник и да се у његовом песничком изразу слегла прастара туга и згуснута мисао о трагичности људског бића.

-Сва запитаност човекова од оног древног неолитског песника из Плочника до данас, оног песника што се пео на Хисар као на Паренс и ту се дружио са боговима, много пре него што је поезија постала део јавног живота у антици. И кад у свом манифесту хипнизма каже „Дајте нам мало грозе-мало свемира-ужаса-мало више крви да се види бар један конац голе душе… Дајте нам етеричности, у чему је Васиона, он заправо тежи том првом хисарском чистом песнику, можда жрецу и шаману. Хоће да скине са њега наносе цивилизацијског талога, конформизма, моде, поезије, која занима ,,богате даме по зеленим будоарима, нагласио је Алексић и додао да је заслужио Драинац ово подсећање на његов лик и дело и да оно треба да настави да траје кроз гененрације које тек долазе.

-Иако смо га ми понекад као неког проблематичног рођака заборављали и негде у књижевном животу запостављали, Топлица и његово Прокупље и ова манифестација нису дали да буде заборављен и увек су изнова бацали светло на његово велико дело. Драинац је далеко изнад поједностављене представе о одрпаном, сиромашном боему, који пије и дангуби у кафани. Он је умро као песник без својте и без адресе, али је иза себе оставио значајно дело. Не само што се уписао међу највеће српске песнике 20. века, него је оставио дубок траг у времену, које су трајно обележили Винавер, Растко и Црњански, подвукао је Алексић.

Председник жирија за доделу престижне нагарде „Драинац“ Горан Максимовић је овом приликом рекао, да је ове године конкуренција била веома јака и да је од 41. књиге колико је стигло на конкурс, жири једногласном одлуком одлучио да награди Мирослава Алекића за књигу „Кафкино матурско одело“.

-Лирски говор Алексића представља снажни дијалог са прошлошћу и садашњошћу, са људским врлинама и манама, књижевним узлетима и заносима. У таквим условима, поезија у његовој књизи се јавља као тихо уточиште и одбрана од несклада. У награђеној књизи помињу се домаћи и страни писци и мислиоци, од Алексија Везилића и монаха Јосифа Троповића, до Рада Драинца, Стевана Раичковића, Пикаса и Франца Кафке. Укрштају се далека поднебља и разнолики простори, од Боке Которске и Савине, до Херцеговине и Кубе. У том дијалогу песник понире у најдубље слојеве своје душе где проналази разлоге и смисао људског постојања и уметничког стварања, нагласио је Максимовић.

Овом књигом, која је штампана 2021. године, песник Мирослав Алексић је обележио јубилеј – 35 година од изласка своје прве књиге. Прву књигу написао је 1986. године и више пута је награђиван.

Песник Мирослав Алексић је рођен 1960. године у Врбасу, а завршио је општу књижевност и теорију књижевности на Филозофском факултету у Београду. До сада је објавио више књига песама, међу којима су Зигурат (1986), Попик или чуг (1990), Нема вода (1994), Оскудно време (2016), Непоновљиви код (2018) и Арапски капричо (2020).

У Москви је 2017. изашао избор Алексићеве поезије Лавиринт, двојезично на руском и српском језику у избору и преводу Андреја Базилевског. Поезију прозу и књижевну критику објвљивао је у листовима и часописима Летопис Матице српске, Књижевна реч, Златна греда, Српски књижевни гласник, Овђе, Траг, Глас омладине, Кровови, Улазница, Стварање, Писац, Бдење, Монс Ауреус, Српски преглед. Алексићеве песме заступљене су у двадесетак антологија и избора поезије, а добитник је и награда Печат вароши сремскокарловачке и Ленкин прстен.

Учесник је најзначајнијих књижевних фестивала у Србији, Републици Српској и Црној Гори, а као песник гостовао је и у Русији, Мађарској, Хрватској и Румунији, поезија му је превођена на руски, словачки, македонски и русински језик.