„Моја Козара, мој народ, мој језик“: Џек Димић о коренима, „Похоти“ и улози Мајкла Мелоуна

Димић, који је глумачку каријеру изградио у Америци, каже да је још као дванаестогодишњак сањао да постане глумац. Ипак, његови дечачки снови нису били везани за Њујорк, Лос Анђелес, Париз или Берлин – већ за Београд.

„Дечак од 12 година који се зове Жељко Димић, то јест ја, када је сањао да буде глумац, није маштао да буде глумац у неком Њујорку, Лос Анђелесу, Паризу, Берлину. У Београду“, рекао је Димић.

Живот га је, међутим, одвео другим путем. Након одласка из земље, добио је прилику да студира глуму у Њујорку, на Lee Strasberg Theatre and Film Institute, а потом је изградио међународну каријеру.

Ипак, Београд и простор из којег потиче за њега су и даље важни. Каже да им се увек радо враћа.

„Београд је мој град. Нисам рођен и одрастао тамо, али сам живео дивних шест година. Отишао сам тешка срца и увек му се радо враћам“, рекао је Димић.

А разлог за тај осећај припадности, каже, лежи дубље од једног града – у коренима.

„Моја Козара, моја планина на којој сам одрастао, ова дивна земља, мој народ, мој језик, моја култура, моја историја, моја традиција… Не можете побећи од онога одакле сте“, казао је глумац.

На фестивалу је говорио и о филму „Похота“ и лику Мајкла Мелоуна – човеку који је снажан, образован и професионално остварен, али емотивно рањив пред женом коју воли.

„Мајкл Мелоуне је веома јак човек, образован, зна ко је и шта је и зна да је остварен у својој професији, али је слаб на жену коју воли“, објаснио је Димић.

Управо та слабост постаје полазна тачка односа у којем се граница између љубави, контроле и манипулације постепено губи. Марија, жена са којом је Мајкл у интимном односу, успева да контролише и њега и ситуацију у којој се налази.

„Марија јако добро контролише и манипулише и ситуацијом и њиме“, рекао је Димић.

У грађењу таквог лика Димић се ослонио и на сопствена животна искуства. Током школовања код Стразберга учио је технику „sense memory“, која глумцу омогућава да у изградњи лика користи сопствена емотивна искуства.

„Имао сам неко искуство у животу, па сам и то користио. То се зове ‘sense memory’, када глумац користи оно што му се десило у животу док је у туђим ципелама, док игра неки лик“, рекао је Димић.

За поједине ситуације у којима се Мајкл налази, међутим, није било довољно ослонити се на лично искуство, па је у њиховој изградњи место добила и машта.

Једна од кључних линија филма јесте питање шта је стварност, а шта се одвија само у Мајкловој психи. Димићу је било важно да се на лицу његовог јунака виде и бол који носи и немоћ да из односа у којем се налази изађе.

Граница између стварности и онога што постоји само у његовој свести намерно остаје нејасна готово до самог краја.

Да је филм успео да гледаоце увуче у ту дилему, Димић је, како каже, могао да чује и током саме пројекције.

„Били су неки људи у реду иза мене који су коментарисали: ‘Чекај, је л’ она сад постоји или не постоји?’ То је, на неки начин, комплимент филму, јер су се људи саживели“, рекао је Димић.

Управо је та неизвесност, сматра он, једна од суштина Мајкловог лика – потреба да човек понекад побегне из сопствене стварности, макар само у сопственој глави.

„Мислим да се то понекад дешава свима нама – живимо у стварности, а понекад пожелимо да смо негде другде, на неком другом месту, у неким другим околностима, са неким другим људима. Мислим да је то и суштина Мајкловог лика“, закључио је Џек Димић.