„Moja Kozara, moj narod, moj jezik“: Džek Dimić o korenima, „Pohoti“ i ulozi Majkla Melouna

Dimić, koji je glumačku karijeru izgradio u Americi, kaže da je još kao dvanaestogodišnjak sanjao da postane glumac. Ipak, njegovi dečački snovi nisu bili vezani za Njujork, Los Anđeles, Pariz ili Berlin – već za Beograd.

„Dečak od 12 godina koji se zove Željko Dimić, to jest ja, kada je sanjao da bude glumac, nije maštao da bude glumac u nekom Njujorku, Los Anđelesu, Parizu, Berlinu. U Beogradu“, rekao je Dimić.

Život ga je, međutim, odveo drugim putem. Nakon odlaska iz zemlje, dobio je priliku da studira glumu u Njujorku, na Lee Strasberg Theatre and Film Institute, a potom je izgradio međunarodnu karijeru.

Ipak, Beograd i prostor iz kojeg potiče za njega su i dalje važni. Kaže da im se uvek rado vraća.

„Beograd je moj grad. Nisam rođen i odrastao tamo, ali sam živeo divnih šest godina. Otišao sam teška srca i uvek mu se rado vraćam“, rekao je Dimić.

A razlog za taj osećaj pripadnosti, kaže, leži dublje od jednog grada – u korenima.

„Moja Kozara, moja planina na kojoj sam odrastao, ova divna zemlja, moj narod, moj jezik, moja kultura, moja istorija, moja tradicija… Ne možete pobeći od onoga odakle ste“, kazao je glumac.

Na festivalu je govorio i o filmu „Pohota“ i liku Majkla Melouna – čoveku koji je snažan, obrazovan i profesionalno ostvaren, ali emotivno ranjiv pred ženom koju voli.

„Majkl Meloune je veoma jak čovek, obrazovan, zna ko je i šta je i zna da je ostvaren u svojoj profesiji, ali je slab na ženu koju voli“, objasnio je Dimić.

Upravo ta slabost postaje polazna tačka odnosa u kojem se granica između ljubavi, kontrole i manipulacije postepeno gubi. Marija, žena sa kojom je Majkl u intimnom odnosu, uspeva da kontroliše i njega i situaciju u kojoj se nalazi.

„Marija jako dobro kontroliše i manipuliše i situacijom i njime“, rekao je Dimić.

U građenju takvog lika Dimić se oslonio i na sopstvena životna iskustva. Tokom školovanja kod Strazberga učio je tehniku „sense memory“, koja glumcu omogućava da u izgradnji lika koristi sopstvena emotivna iskustva.

„Imao sam neko iskustvo u životu, pa sam i to koristio. To se zove ‘sense memory’, kada glumac koristi ono što mu se desilo u životu dok je u tuđim cipelama, dok igra neki lik“, rekao je Dimić.

Za pojedine situacije u kojima se Majkl nalazi, međutim, nije bilo dovoljno osloniti se na lično iskustvo, pa je u njihovoj izgradnji mesto dobila i mašta.

Jedna od ključnih linija filma jeste pitanje šta je stvarnost, a šta se odvija samo u Majklovoj psihi. Dimiću je bilo važno da se na licu njegovog junaka vide i bol koji nosi i nemoć da iz odnosa u kojem se nalazi izađe.

Granica između stvarnosti i onoga što postoji samo u njegovoj svesti namerno ostaje nejasna gotovo do samog kraja.

Da je film uspeo da gledaoce uvuče u tu dilemu, Dimić je, kako kaže, mogao da čuje i tokom same projekcije.

„Bili su neki ljudi u redu iza mene koji su komentarisali: ‘Čekaj, je l’ ona sad postoji ili ne postoji?’ To je, na neki način, kompliment filmu, jer su se ljudi saživeli“, rekao je Dimić.

Upravo je ta neizvesnost, smatra on, jedna od suština Majklovog lika – potreba da čovek ponekad pobegne iz sopstvene stvarnosti, makar samo u sopstvenoj glavi.

„Mislim da se to ponekad dešava svima nama – živimo u stvarnosti, a ponekad poželimo da smo negde drugde, na nekom drugom mestu, u nekim drugim okolnostima, sa nekim drugim ljudima. Mislim da je to i suština Majklovog lika“, zaključio je Džek Dimić.