ПИП 2016: ВАЉЕВСКА БОЛНИЦА - Умирање уз веру у живот

Када су се 1972. године појавиле прве две књиге „Времена смрти“ Добрице Ћосића, као наставак саге о Прерову, о Катићима и Дачићима у првој години Првог светског рата, једногласно, уз занемарљиво мало дисонантних тонова, и од читалаца и од стручне јавности прихваћене су као српски „Рат и мир“. Уследиле су наредних година још две књиге „Времена смрти“, а онда је генеза ликова настављена кроз „Време зла“ (Верник, Грешник, Отпадник). Иако су настале раније, „Деобама“ се завршава сага о Прерову, Катићима и Дачићима.

Четири и по деценије касније, држећи се Крочеове сентенце да никада, али баш никада не доводити у везу личност аутора и његово дело, аутор ове белешке није ништа променио у ставу да је „Време смрти“ српски „Рат и мир“.

Крушевачко позориште, ЦК "Вук Караџић" из Лознице и Факултет уметности Универзитета у Приштини - Косовска Митровица, представом „Ваљевска болница“, насталој према трећем тому овог романа, обележили су стогодишњицу Првог светског рата, а са њом су наступили на четвртој вечери Фестивала првоизведених позоришних представа у Алексинцу.

Михајло Радић, Надежда Петровић, Живојин Мишић, Олга Катић, Богдан Драговић, Тола Дачић, Гаврило Станковић и низ других историјских или фиктивних личности из „Времена смрти“ пружају могућности да се око сваке од њих појединачно уобличи драма.

Бранислав Недић, аутор драматизације, Славенко Салетовић, редитељ и конгломеративни позоришни ансамбл из више институција културе, направили су драму чији је стожер доктор Михајло Радић, управник Ваљевске болнице. Радња драме се концентрише око трбушног тифуса, епидемије која је захватила српску војску и народ након блиставе победе у Колубарској бици, тачније борбе са непознатим узрочником болести која дневно односи и стотинак живота, у коју се упушта доктор Радић идући до саме врховне команде и Живојина Мишића лично, убеђујући их да „Србију могу спасити жене“, односно далеко боља хигијена у болницама, у домовима јер, убеђен је др Радић, преносилац болести је ваш (Pediculushumanus).

Драмски заплет и јесте у том Радићевом доказивању узрочника болести и начина борбе против ње, у његовом визионарству. Друга значајна компонента драме је вера у живот. Сви ликови зраче оптимизмом у том лудилу смрти. Осим мајора Гаврила који одбија операцију и врши самоубиство. Уз Михајла Радића (Марко Живић), у први план су извучени ликови Милене Катић (Милица Томашевић), Олге Катић (Биљана Николић), Милоја Дачића (Ненад Станојевић), мајора Гаврила Станковића (Небојша Вранић) и његовог посилног Радојка (Дејан Цицмиловић), Толе Дачића (Бојан Вељовић) и, ипак епизодно, сликарке Надежде Петровић (Марија Кнежевић) и војводе Живојина Мишића (Милија Вуковић).

У представи играју и: Милан Поповић, Урош Милојевић, Матија Ристић, Никола Ракић, Јелена Орловић, Марија Видаковић, Никола Пантовић, Предраг Миленковић, Богдан Милојевић и Момчило Радосављевић.

У „занатском“ погледу представа је постављена као класични комад, без експерименталних или авангардистичких покушаја, глумци су коректно одиграли своје улоге (реч је о ансамблу из више градова). Мора се ипак нагласити да је сценом све време доминирао бриљантни Марко Живић. Уз пуно разумевање стваралачке слободе, има нечег у драми што смета.

Не могу се одложеном памећу или фалсификатом, политичким и друштвеним мерилима са почетка 21. века валоризовати или ревалоризовати догађаји са почетка 20. века. Тога, нажалост, има.

На пример, нигде у роману нема речи „добили смо битке, изгубили рат“, нити је могло бити јер би то било закључивање пре догађаја. Друго, уједињење са осталим Јужним Словенима довешће до крвопролића. Апсурд. Па, један од основних ратних циљева Србије (Нишка декларација) и јесте уједињење. Мишић тек после рата о томе пише Пашићу. И, треће, импровизује се да нам је вашке донела Европа (сиц!). Нека су то и аустроугарски војници које су Срби заробили, али ваљда су Европа и Французи и Енглези, без чије помоћи Србија не би тако блиставо тријумфовала.

Не знам на чију душу ово иде, али знам да представи шкоди. Можда донесе некоме неки дневнополитички поен, мада ни у то не верујем.

Часлав Васиљевић

* Аутор је професор књижевности у пензији и дугогодишњи новинар

Алексиначке вести