PIP 2016: VALjEVSKA BOLNICA - Umiranje uz veru u život

Kada su se 1972. godine pojavile prve dve knjige „Vremena smrti“ Dobrice Ćosića, kao nastavak sage o Prerovu, o Katićima i Dačićima u prvoj godini Prvog svetskog rata, jednoglasno, uz zanemarljivo malo disonantnih tonova, i od čitalaca i od stručne javnosti prihvaćene su kao srpski „Rat i mir“. Usledile su narednih godina još dve knjige „Vremena smrti“, a onda je geneza likova nastavljena kroz „Vreme zla“ (Vernik, Grešnik, Otpadnik). Iako su nastale ranije, „Deobama“ se završava saga o Prerovu, Katićima i Dačićima.

Četiri i po decenije kasnije, držeći se Kročeove sentence da nikada, ali baš nikada ne dovoditi u vezu ličnost autora i njegovo delo, autor ove beleške nije ništa promenio u stavu da je „Vreme smrti“ srpski „Rat i mir“.

Kruševačko pozorište, CK "Vuk Karadžić" iz Loznice i Fakultet umetnosti Univerziteta u Prištini - Kosovska Mitrovica, predstavom „Valjevska bolnica“, nastaloj prema trećem tomu ovog romana, obeležili su stogodišnjicu Prvog svetskog rata, a sa njom su nastupili na četvrtoj večeri Festivala prvoizvedenih pozorišnih predstava u Aleksincu.

Mihajlo Radić, Nadežda Petrović, Živojin Mišić, Olga Katić, Bogdan Dragović, Tola Dačić, Gavrilo Stanković i niz drugih istorijskih ili fiktivnih ličnosti iz „Vremena smrti“ pružaju mogućnosti da se oko svake od njih pojedinačno uobliči drama.

Branislav Nedić, autor dramatizacije, Slavenko Saletović, reditelj i konglomerativni pozorišni ansambl iz više institucija kulture, napravili su dramu čiji je stožer doktor Mihajlo Radić, upravnik Valjevske bolnice. Radnja drame se koncentriše oko trbušnog tifusa, epidemije koja je zahvatila srpsku vojsku i narod nakon blistave pobede u Kolubarskoj bici, tačnije borbe sa nepoznatim uzročnikom bolesti koja dnevno odnosi i stotinak života, u koju se upušta doktor Radić idući do same vrhovne komande i Živojina Mišića lično, ubeđujući ih da „Srbiju mogu spasiti žene“, odnosno daleko bolja higijena u bolnicama, u domovima jer, ubeđen je dr Radić, prenosilac bolesti je vaš (Pediculushumanus).

Dramski zaplet i jeste u tom Radićevom dokazivanju uzročnika bolesti i načina borbe protiv nje, u njegovom vizionarstvu. Druga značajna komponenta drame je vera u život. Svi likovi zrače optimizmom u tom ludilu smrti. Osim majora Gavrila koji odbija operaciju i vrši samoubistvo. Uz Mihajla Radića (Marko Živić), u prvi plan su izvučeni likovi Milene Katić (Milica Tomašević), Olge Katić (Biljana Nikolić), Miloja Dačića (Nenad Stanojević), majora Gavrila Stankovića (Nebojša Vranić) i njegovog posilnog Radojka (Dejan Cicmilović), Tole Dačića (Bojan Veljović) i, ipak epizodno, slikarke Nadežde Petrović (Marija Knežević) i vojvode Živojina Mišića (Milija Vuković).

U predstavi igraju i: Milan Popović, Uroš Milojević, Matija Ristić, Nikola Rakić, Jelena Orlović, Marija Vidaković, Nikola Pantović, Predrag Milenković, Bogdan Milojević i Momčilo Radosavljević.

U „zanatskom“ pogledu predstava je postavljena kao klasični komad, bez eksperimentalnih ili avangardističkih pokušaja, glumci su korektno odigrali svoje uloge (reč je o ansamblu iz više gradova). Mora se ipak naglasiti da je scenom sve vreme dominirao briljantni Marko Živić. Uz puno razumevanje stvaralačke slobode, ima nečeg u drami što smeta.

Ne mogu se odloženom pameću ili falsifikatom, političkim i društvenim merilima sa početka 21. veka valorizovati ili revalorizovati događaji sa početka 20. veka. Toga, nažalost, ima.

Na primer, nigde u romanu nema reči „dobili smo bitke, izgubili rat“, niti je moglo biti jer bi to bilo zaključivanje pre događaja. Drugo, ujedinjenje sa ostalim Južnim Slovenima dovešće do krvoprolića. Apsurd. Pa, jedan od osnovnih ratnih ciljeva Srbije (Niška deklaracija) i jeste ujedinjenje. Mišić tek posle rata o tome piše Pašiću. I, treće, improvizuje se da nam je vaške donela Evropa (sic!). Neka su to i austrougarski vojnici koje su Srbi zarobili, ali valjda su Evropa i Francuzi i Englezi, bez čije pomoći Srbija ne bi tako blistavo trijumfovala.

Ne znam na čiju dušu ovo ide, ali znam da predstavi škodi. Možda donese nekome neki dnevnopolitički poen, mada ni u to ne verujem.

Časlav Vasiljević

* Autor je profesor književnosti u penziji i dugogodišnji novinar

Aleksinačke vesti