„Рамонда Сербика“ Владану Матијевићу, књижевнику из Чачка

Имајући у виду значај награде „Рамонда Сербика“ коју Књижевна колонија Сићево додељује од 1995. године (прва Колонија одржана је 1991.), жири је размотрио све ауторе који својим опусом завређују да се нађу у кругу кандидата за ово високо признање. Полифонијски дијалог о досадашњим лауреатима и писцима чије целокупно дело представља изузетан допринос српској књижевности, а још нису овенчани „Рамондом Сербиком“, довео је до имена писца чије је дело неоспорно велико – Владана Матијевића.

Рођен у Чачку 1962. године, где и данас живи и ради у Галерији „Надежда Петровић“, прве песме објавио је осамдесетих година у књижевним часописима. Прву књигу поезије „Не реметећи расуло“ објавио је 1991. године и она, по речима аутора, представља преломни тренутак да се потпуно посвети књижевности. Кратки роман „Ван контроле“ штампан је 1995. године, а његова нова верзија 2013. године. Владан Матијевић се повремено враћа старим рукописима и филигрански их дорађује, тако да је исто учинио и са романом „Р. Ц. Неминовно“ из 1997. који се 2017. појавио у новој верзији.

За сада последњу књигу песама „Самосвођење“ објавио је 1999. године, а затим се у потпуности посветио прозном стваралаштву, где је његов допринос српској књижевности и најдрагоценији. За књигу прича „Прилично мртви“ добитник је „Андрићеве награде“ за 2000. годину. За наредно дело, роман „Писац издалека“ награђен је „Ниновом наградом критике“ за 2003. годину. Иста књига заслужила је још две награде: „Златни хит либер“ и „Златни бестселер“ 2004. године. 

Романом „Часови радости“ (2006) Матијевић се представио у новом светлу и показао како савремена еротска књижевност може да надмаши класичну, о чему се хвалоспевима изјаснила француска и шпанска књижевна критика. Писац се затим окушао у писању драма, а резултат су „Жилави комади“ објављени 2009. године. 

Повратак роману донео је „Врло мало светлости“ (2010), дело за које је побрао највише награде:“Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“ и „Исидора Секулић“. Истражујући жанрове, Матијевић се окренуо есејистици, а резултат тог приступа је књига „Мемоари, амнезије“ (2012), награђена „Кочићевим пером“ и наградом „Кочићева књига“. 

Приче објављене под насловом „Пристаништа“ (2014) донеле су му две значајне награде: „Стеван Сремац“ и „Данко Поповић“. Пре три године Матијевић је објавио роман „Сусрет под необичним околностима“ (2016), а његова књижевна радионица у будућности ће читаоцима сигурно донети нова, изненађујућа „задовољства у тексту“. 

Награда „Рамонда Сербика“ само је „бесмртни цвет у круни“ признања за књижевно дело непролазне вредности, а о личности и стваралачком „вјерују“ Владана Матијевића најбоље сведочи његова ауторефлексија: „Уметничко стварање, писање посебно, није спортско такмичење које човека обавезује на све боље резултате. Да би се од њега живело мора се мислити на тираже и објављивати бар једном годишње. Ја то не могу. Живео сам за писање, али не и од њега, и не видим како би се то могло променити?! То је моја судбина.“